Хрвати тек трећеразредни

Специјално за Политику

Сарајево – Делегат у Дому народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине Божо Рајић тврди да су Хрвати у БиХ „неравноправни на свим нивоима власти” и да је „отимање уставних и финансијских права хрватског народа у Федерацији БиХ превазишло и она ригидна времена када је то, уместо Сарајева, радио Београд”.Парафразирајући нобеловца Иву Андрића Рајић за „Политику” каже „ми знамо да је Дрина крива и да је никада нећемо до краја исправити, али нећемо ни одустати од борбе да је исправимо”.

„Уставни и стварни положај хрватског народа у БиХ је трећеразредан, јер је уставна и стварна позиција три конститутивна народа у овој земљи потпуно различита. Математички речено, Срби су суверени сто посто, Бошњаци 85, а Хрвати нула одсто. Непобитна је чињеница да Срби у РС могу, мимо воље друга два народа, донети сваки пропис, укључујући и уставне промене. Исто то у Федерацији БиХ могу да ураде Бошњаци, зато што су бројчано моћнији од Хрвата и Срба”, објашњава Рајић и сугерише да је „ово ситуација пред којом не треба затварати очи”, те да „није коректно, ни политички, а ни морално различите чињенице називати истим именом”.

Незадовољство у хрватском народу, кад је у питању одлучивање на нивоу БиХ, изазива и институт ентитетског гласања, или како то Рајић каже „стварни извршни вето за којим, за разлику од Хрвата, увек могу посегнути Срби и Бошњаци”.

„У случају да су против, прича је тиме завршена. Одлуку која је резултат ентитетског гласања не може оспорити ниједна уставна категорија, укључујући и уставни суд. Изузетак је високи представник, под претпоставком да процени да треба реаговати.Тачно је да постоји и могућност покретања виталног националног интереса, али то није вето, него је захтев за одлагање привременог решења до одлуке Уставног суда која је,сваки пут, донесена прегласавањем судија из реда хрватског народа”, тврди Рајић и као пример наводи Јавни радио-телевизијски сервис у БиХ. Истовремено напомиње да се „до истоветних права за све три конститутивна народа може доћи тако што ће се изменити постојећи Устав” и то „на начин на који ће се доћи до онога што је праведно и једнако за све, што је дељиво са три”.

У разговору за „Политику” Рајић истиче да се „представници хрватског народа не залажу за решења која би значила деструкцију БиХ и њену разградњу, већ за инструменте без којих не може бити изграђено поверење у овој земљи”.Другим речима „излаз је у целовитој реформи устава којом ће се успоставити иста административно-територијална и уставно-правна и институционална решења за све три народа”.Причу о трећем енититету он не прихвата, јер сматра да је „она подвала” и да „трећи ентитет није европско правно наслеђе”, те да би се у уставној прекомпозицији БиХ, према мишљењу Хрвата, „морале наћи мултиетничке федералне јединице”.

Осврћући се на неке свеже примере надгласавања хрватских представника у Федерацији БиХ, првенствено у влади овог ентитета, Рајић каже да је „истовремено изненађен и погођен количином политичке и моралне безосећајности с којом се врши порегласавање Хрвата”. Напомиње да није ситуација боља ни у РС, с том разликом да је „надмоћ мање уочљива у РС , јер у ФБиХ живи 95 одсто од укупног броја Хрвата у БиХ”.

На питање „Ко је крив што се Хрвати у већем броју не враћају у РС” он одговара: „Крив је рат, криво је и време које је успоставило неке нове животне реалности које је тешко мењати, крива је и власт РС, затим криви смо и ми који смо представљали хрватски народ у БиХ, али кривицу сноси и међународна заједница која се није богзна претргла у враћању Хрвата на њихова предратна огњишта”.

Иако признаје да део одговорности за све израженије незадовољство Хрвата у БиХ, укључујући и масовнији повратак, сносе и сви досадашњи и актуелни политичари из реда овог народа Рајић не прихвата тезу, „која се плодно развија у Сарајеву”, а по којој су, „Хрвати криви за позицију у којој се налазе”.

„Могли су хрватски политичари учинити више, али то није пресудно у мозаику свега онога што се догађало.Пресудна је уставна композиција земље, она је била главна брана повратку Хрвата”, каже он и поручује да „Сарајево, Мостар и Бањалука морају коначно да схвате да нема срећне земље са несрећним људима и народима”, као ни „осећаја да је нешто твоје ако ниси једнакоправан и ако немаш исте могућности као други”. До свега тога, категоричан је Рајић, „може се доћи кроз уставне промене, али је потребно два прста образа”.