Повратак ракета

Споразум о уништењу и забрани производње ракета кратког и средњег домета (ИНФ) који су 1987. потписали тадашњи председници САД и Совјетског Савеза Роналд Реган и Михаил Горбачов неопозиво је ствар прошлости. Ускоро ће утихнути и приче о томе ко га је кршио, у којим приликама и с којима намерама. Остаће тек да лебди питање: да ли је такав споразум уопште примерен садашњим временима, или су га „појели” технолошки развој и незаситост произвођача наоружања?

Ако је у тренутку потписивања ИНФ и имао за циљ да спречи евентуални нови рат, убрзано ширење НАТО-а према руским границама и успостављање нових америчких војних база на тлу Европе учинио га је у великој мери неадекватним. Уосталом, ако је 1987. директно суочавање две моћне силе избегнуто, то није важило за њихово огледање у трећим земљама, што су обе искористиле у немалој мери. Дешавања у Сирији најсвежији су пример.

Први знаци да се на релацији Вашингтон–Москва дешава нешто неуобичајено јавили су се минуле јесени кад су званичници САД поставили Русији ултиматум у којем су јасно захтевали обустављање производње нове ракете кодног назива 9М729. По Американцима, у питању је летелица која излази из оквира споразума о забрани употребе ракета способних да циљ гађају на удаљености између 500 и 5.500 километара.

Наметнуло се питање: да ли је америчко иступање из ИНФ заиста иницирано постојањем 9М729, на шта Американци, за сада, немају адекватан одговор, или је у питању жеља оружара у САД да за своје будуће производе сличне намене обезбеде купце у иностранству. Пре свега, међу европским партнерима. Како другачије протумачити тон ултиматума за који су многи аналитичари мишљења да је срочен управо тако како би га у Москви глатко одбили? То се и десило. Највиши званичници Пентагона већ су саопштили како их више ништа не спречава да крену у нову трку у наоружању, наводећи да произвођачи из те бранше, а пре свих „Локхид Мартин” и „Рејтион”, свакако имају шта да понуде.

У истом светлу могуће је тумачити и иницијативу двојице америчких конгресмена којом се тражи да се њихова земља повуче и из Договора о стратешком офанзивном наоружању, који су 2011. у Прагу потписали Барак Обама и Дмитриј Медведев. САД и Русија су се тада обавезале да смање број атомских бојевих глава до 1.550, а број носача балистичких и интерконтиненталних ракета до 700.

Очигледно је да је Русији ореол губитника „хладног рата” постао претежак. Лагано, посебно од тренутка доласка Владимира Путина на њено чело, Русија се вратила на позиције које је задобила победом у Другом светском рату. Истовремено, моћ концентрисана у рукама администрације у Вашингтону топила се, полако али неумитно.

Сазнање да Русија и САД поседују ракетно наоружање способно да досегне противника на било којој тачки на земаљској кугли није новост. Проблем је, међутим, то што сличне „смртоносне капацитете” сада поседују и неки други. Пре свих Кина, Иран, Северна Кореја… А ове земље, као ни Русија, нису више спремне да прихватају САД за неприкосновеног владара планете. У односу на поменуте, случај евроазијског џина постао је прилично бениган.

То и намеће питање: зашто администрација у Вашингтону и даље сматра да јој главна опасност прети с европског истока? Реч јесте о највећој држави на свету, али из Москве не стижу никакви сигнали о евентуалном ракетирању САД. Али, зато стижу с Корејског полуострва, са Блиског истока... Да ли одговор на горње питање лежи у сазнању да би евентуално анимирање обичних Американаца за неко ново, можда и одлучно ратовање, највише успеха имало уколико би им се као противник понудила Русија? Па макар она то и не била?

Руси нису остали глуви на америчке оптужбе и не крију да би нова трка у наоружању и њима могла да буде прихватљива. Имају и они довољно купаца. Ипак, у Кремљу инсистирају на томе да пројекат М9729 ни по чему не излази из оквира ИНФ, и да Американци своје оптужбе базирају на недоказивим тврдњама. Истовремено, указују на то да у Вашингтону не чине ништа не би ли спречиле америчке оружаре да крше овај споразум.