Женска снага и медијске манипулације

Берлин – Својим четвртим дугометражним играним филмом „Бог постоји, име јој је Петрунија”, македонска редитељка и сценаристкиња Теона Митевска освојила је главну сцену Берлинског фестивала. Ону на којој се дешава такмичарска битка за освајање „Златног медведа” и осталих важних награда.

Има нешто неодољиво у Теониној ауторској својеглавости којом истрајава у тим својим тематским освртима на историјску позицију Македоније, на статус демократских промена друштва у транзицији, архаичну традицију и паралишући опортунизам и изнад свега на статус и положај жене у још доминантном мушком свету. То је њено филмско поље деловања којим она, уз сав свој (и политички) активизам сигурно влада, пружајући увек и естетску лепоту кадрова и искричаву емоцију често меланхоличног спектра.

Све то, уз извесну дозу срдитости, постоји и у Теонином новом филму, чија је главна јунакиња девојка Петрунија из Штипа, иначе историчар по образовању, постала и права подвижница опасно угрозивши мушки, али и црквени его. Петрунија је стицајем околности одлучила да скочи у хладну Брегалницу и исплива јануарску трку за часни крст, а њена доминантна победа покренуће низ реакција које Теони Митевској служе за портретисање друштва и филмских преокрета.

Теона уз сву своју женску сензибилност има праву „мушку” редитељску руку. Има „петљу” и на наративном и на свеукупном естетском плану. Она је представница оних младих жена које би свако волео да види међу успешним борцима за родну равноправност у филмским професијама, чему је на Берлинском фестивалу иначе посвећен и један тродневни скуп. Иза њеног филма „Бог постоји, име јој је Петрунија” стоје још две снажне младе жене. Продуценткиња (Теонина рођена сестра) Лабина Митевски и сценаристкиња Елма Татарагић, која је с Теоном сарађивала и на њеном претходном филму „Када дан нема име”.

У истом дану, тематски нимало случајно, приказан је и филм „Господин Џонс” Агњешке Холанд. И један и други филм у јучерашњем такмичарском дану дотичу се и (зло)употребе новинарства и медијских манипулација у пласирању „истина”. За разлику од Теониног филма, у којем се ово појављује као пратећа тема, у филму легендарне пољске редитељке то и јесте суштина. Холандова прича о велшком новинару Гарету Џонсу (1905–1935), који је, боравећи у Москви и Харкову у Украјини 1933, успео да свету подели информације о катастрофалним резултатима Стаљинове форсирајуће политике колективизације у пољопривреди што је довело до беде и смрти од глади великог броја становника.

Како Холандова и иначе важи за „политичку животињу” и како су познати њени „антируски” и „антипутиновски” ставови, могло се очекивати да ће она једну историјску причу о истинитим личностима и о стварном времену пред још једну трагедију надолазећег светског рата, повремено, окретати на своју „проукрајинску” воденицу. С једне стране зато што се и иначе залаже за „украјинску ствар”, а с друге ту је и чињеница да је Украјина уз Енглеску и главни копродуцент њеног филма.

У свом редитељском обраћању медијима, Агњешка Холанд између осталог каже: „Мој филмски јунак Гарет Џонс је још у Москви сазнао за помор глађу у Украјини, што је совјетска власт чувала као највећу тајну. Он је успео да уђе у Украјину и све то документује, суочивши се и с огромним страхом и лицемерјем с којима су окружени не само совјетски грађани већ и западни дописници из Совјетског Савеза и западни политичари који су продавали истину за славу и профит. Нико није хтео да слуша истину о Стаљиновим злочинима које је Џонс слао свету. То није било у интересу британске политике нити моћника света. Истина о украјинском свесно произведеном холодомору, као и истина о Холокаусту, под тепих је дуго гурао морално корумпирани Запад.

Закључци који се могу извести из ове наше једноставне приче испричане на веома субјективан и осетљив начин могу се довести у везу с данашњом украјинском стварношћу у којој је Украјина у рату са Стаљиновим наследницима, а Европа није у стању да се суочи с истином и уједини се у заштити њених вредности.”

Филм „Господин Џонс” откупљен је за приказивање у Србији.

Даница Ћурчић у Моландовом филму „Напоље и укради коње”

Берлин – Београђанка Даница Ћурчић (ћерка некадашњег новинара и уредника Михајла и књижевнице Весне Ћурчић) велика је шведска филмска и позоришна звезда и њена каријера стално иде узлазном путањом. На Берлинском фестивалу Даница се на црвеном тепиху појавила овог пута раме уз раме са Стеланом Скарсгардом, с којим игра у такмичарском филму „Напоље и укради коње” Ханса Петера Моланда (према роману Пера Петерсона), драми о љубави, губитку, разочарењима, животним траумама и осећању кривице, с освртом и на норвешку нацистичку прошлост.