Нема ни овде довољно лекара

„Лета су врућа и кишовита, зиме суве и топле. У Бангију дневна температура расте до 38 степени. Честе елементарне непогоде су поплаве и суве пешчане олује (Харматан) а највећи део територије су саване... домородачка веровања су заступљена са 35 одсто. У протеклом периоду није било непосредног угрожавања безбедности припадника нашег контингента..”

Овако почиње представљање Централноафричке Републике и града Бангија, где су позвани наши медицински стручњаци када су ових дана све здравствене установе у Србији добиле писма из Министарства и владе (са назнаком „хитно”) да спроведу анкету у потрази за медицинским особљем које би отишло у мировну мисију. Према закључку владе, држава је преузела одговорност у мултинационалној операцији УН у Централноафричкој Републици да помогне у обезбеђивању медицинског особља.

У захтеву се наводи да се дефицитарна занимања изузимају, међутим, у пратећем документу се помиње потреба за медицинским сестрама, хирурзима, ортопедима, лекарима опште праксе, анестезиолозима, инфектолозима, епидемиолозима, радиолозима и стоматолозима. Дефицитарна занимања су за 2019. годину дефинисана за следеће области: педијатрија, психијатрија, гинекологија, ОРЛ, физикална медицина, инфектологија, епидемиологија, стоматологија и др. Сходно томе, захтев за кадровима не прати листу и овако дефицитарног кадра. Нуди се добра плата, као и могућност да примају плату и у Србији – као да су овде.

Међутим, ми смо у овом моменту на рубу распада система у здравству због недостатка кадра, о чему говоре подаци Синдиката лекара и фармацеута Србије који процењују да тренутно у здравственом систему недостаје између 3.500 и 4.000 лекара и око 8.000 медицинских сестара и техничара, док је у том сектору вишак око 15 одсто немедицинских радника.

Ови подаци говоре о системском проблему недостатка оптимизације ресурса и процеса, рационализације система, проспективног планирања, ретроспективне анализе, уопште континуитета и доступности здравствене заштите. Укратко, „лоше, а за наше паре”. Србија располаже са 628 медицинских сестара на 100.000 становника, а просек земаља ЕУ је – 864. Да је проблем већи показује и чињеница о неравномерној географској дисперзији медицинских кадрова, па у Сремском округу имамо 361, Западнобачком 429, Расинском округу 444 медицинске сестре на 100.000 становника, дакле мање од 50 одсто од наших капацитета. Укупно 12 региона у Србији има мање од 500 медицинских сестара на 100.000 становника. Ситуација са лекарима је нешто боља, па у Београду имамо 349 лекара, насупрот Сремском округу, где је само 186 лекара на 100.000 становника. Дакле, укупно гледано, имамо мањак лекара и медицинских сестара, а у бројним регионима имамо и до 50 одсто мање од нашег просека. У јавности су објављени примери када један лекар, уместо 35 пацијената, колико му је прописано да прегледа, сада у смени прегледа 70 до 100 пацијената.

Како је то дупло више од очекиваног дневног броја прегледа, квалитет трпи због неопходне брзине и жеље да се сви пацијенти прегледају. Значајно је навести податак да је просечна старост лекара у Србији 52 године. Неко то може правдати сличном ситуацијом у Хрватској, али заправо, суштина је у недостатку оптимизације целокупног здравственог система, који је спреман за озбиљне реформе. Захваљујући нашим лекарима и сјајном медицинском кадру, систем, овакав какав је, некако функционише, иако је добро поређење здравственог система са аутомобилом који има бушан резервоар и коме гориво цури на све стране. Према неким подацима, око 800 лекара годишње емигрира из Србије у потрази за бољим условима рада, напретком каријере и бољом платом. Иако патриотски оријентисани, многи од ових људи „беже” од рупа здравственог система који се занемарује деценијама. Можда ће спас, уместо у Немачкој и Норвешкој, овог пута наћи у афричким џунглама по жељи УН.

 Др екон. спец. мед.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа