Nema ni ovde dovoljno lekara

„Leta su vruća i kišovita, zime suve i tople. U Bangiju dnevna temperatura raste do 38 stepeni. Česte elementarne nepogode su poplave i suve peščane oluje (Harmatan) a najveći deo teritorije su savane... domorodačka verovanja su zastupljena sa 35 odsto. U proteklom periodu nije bilo neposrednog ugrožavanja bezbednosti pripadnika našeg kontingenta..”

Ovako počinje predstavljanje Centralnoafričke Republike i grada Bangija, gde su pozvani naši medicinski stručnjaci kada su ovih dana sve zdravstvene ustanove u Srbiji dobile pisma iz Ministarstva i vlade (sa naznakom „hitno”) da sprovedu anketu u potrazi za medicinskim osobljem koje bi otišlo u mirovnu misiju. Prema zaključku vlade, država je preuzela odgovornost u multinacionalnoj operaciji UN u Centralnoafričkoj Republici da pomogne u obezbeđivanju medicinskog osoblja.

U zahtevu se navodi da se deficitarna zanimanja izuzimaju, međutim, u pratećem dokumentu se pominje potreba za medicinskim sestrama, hirurzima, ortopedima, lekarima opšte prakse, anesteziolozima, infektolozima, epidemiolozima, radiolozima i stomatolozima. Deficitarna zanimanja su za 2019. godinu definisana za sledeće oblasti: pedijatrija, psihijatrija, ginekologija, ORL, fizikalna medicina, infektologija, epidemiologija, stomatologija i dr. Shodno tome, zahtev za kadrovima ne prati listu i ovako deficitarnog kadra. Nudi se dobra plata, kao i mogućnost da primaju platu i u Srbiji – kao da su ovde.

Međutim, mi smo u ovom momentu na rubu raspada sistema u zdravstvu zbog nedostatka kadra, o čemu govore podaci Sindikata lekara i farmaceuta Srbije koji procenjuju da trenutno u zdravstvenom sistemu nedostaje između 3.500 i 4.000 lekara i oko 8.000 medicinskih sestara i tehničara, dok je u tom sektoru višak oko 15 odsto nemedicinskih radnika.

Ovi podaci govore o sistemskom problemu nedostatka optimizacije resursa i procesa, racionalizacije sistema, prospektivnog planiranja, retrospektivne analize, uopšte kontinuiteta i dostupnosti zdravstvene zaštite. Ukratko, „loše, a za naše pare”. Srbija raspolaže sa 628 medicinskih sestara na 100.000 stanovnika, a prosek zemalja EU je – 864. Da je problem veći pokazuje i činjenica o neravnomernoj geografskoj disperziji medicinskih kadrova, pa u Sremskom okrugu imamo 361, Zapadnobačkom 429, Rasinskom okrugu 444 medicinske sestre na 100.000 stanovnika, dakle manje od 50 odsto od naših kapaciteta. Ukupno 12 regiona u Srbiji ima manje od 500 medicinskih sestara na 100.000 stanovnika. Situacija sa lekarima je nešto bolja, pa u Beogradu imamo 349 lekara, nasuprot Sremskom okrugu, gde je samo 186 lekara na 100.000 stanovnika. Dakle, ukupno gledano, imamo manjak lekara i medicinskih sestara, a u brojnim regionima imamo i do 50 odsto manje od našeg proseka. U javnosti su objavljeni primeri kada jedan lekar, umesto 35 pacijenata, koliko mu je propisano da pregleda, sada u smeni pregleda 70 do 100 pacijenata.

Kako je to duplo više od očekivanog dnevnog broja pregleda, kvalitet trpi zbog neophodne brzine i želje da se svi pacijenti pregledaju. Značajno je navesti podatak da je prosečna starost lekara u Srbiji 52 godine. Neko to može pravdati sličnom situacijom u Hrvatskoj, ali zapravo, suština je u nedostatku optimizacije celokupnog zdravstvenog sistema, koji je spreman za ozbiljne reforme. Zahvaljujući našim lekarima i sjajnom medicinskom kadru, sistem, ovakav kakav je, nekako funkcioniše, iako je dobro poređenje zdravstvenog sistema sa automobilom koji ima bušan rezervoar i kome gorivo curi na sve strane. Prema nekim podacima, oko 800 lekara godišnje emigrira iz Srbije u potrazi za boljim uslovima rada, napretkom karijere i boljom platom. Iako patriotski orijentisani, mnogi od ovih ljudi „beže” od rupa zdravstvenog sistema koji se zanemaruje decenijama. Možda će spas, umesto u Nemačkoj i Norveškoj, ovog puta naći u afričkim džunglama po želji UN.

 Dr ekon. spec. med.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista