Три дана у Сарајеву

Рођендани нам нису далеко. Као деца живели смо у истој сарајевској улици. Припадали „малој раји”. Становали, један преко пута другога. Мој рођендан је првог јануара. Бреговићев у марту. Три године нас деле.

Као дланом о длан, прохујаше мојих тридесет париских година. У септембру прошле године, након толико оклевања, најзад се нађох поново у улици нашег детињства. Већ код чесме Себиљ на Башчаршији, шчепаше ме неки чудан немир и неописива трема. Ту, мало изнад Себиља, почиње Бреговићева и моја улица Милоша Обилића. У међувремену променила је име. Сад је то улица Сафвет-бега Бешлагића.

У пекари, код Мухарема, у којој као деца куповасмо кифле и кошпице, купих два сомуна. На зиду, фотографија покојног пекара Мухарема, оснивача и власника ове пекаре, посматра ме са зида. Посао је наставила његова фамилија. Моја Францускиња чудећи се гледа у сомун којег никад у животу није видела. Сарајевски сомун с Башчаршије је, као и увек, танак. Би топао, тек извучен из пећи. Душу дао за чувене ћевапе из ћевабџинице „Жељо”. Пола „упареног” сомуна, а унутра десет „ћевапа”. Уз то још с кајмаком и ситно насецканим црвеним луком. Кажу да је само сарајевски сомун онај прави сомун. Понос пекарског заната у Сарајеву.

Након тога, полагано, готово побожно, пењемо се уз моју улицу. Кад дођох до виле адвоката Татарагића, срце ми брже закуца. Још издалека, иза окуке код „Уломљенице”, угледах вилу мајчиног оца Николе Ногића, фабриканта намештаја од ораховине. У њој проведох четрнаест година. Фасада његове виле некад бејаше светлозелене боје. А сад је сивкасте. Кад јој се приближисмо, прорадише емоције. На вили пише: „Вила Мелоди”. Већ јој је то трећи власник. Однедавно, ето, постаде хотел. Башту у којој смо се сестра и ја играли као деца красили су некад ружичњаци, ирис, шимшири, чемпреси... Сад ту више ништа не цвета. Чак, нема ни корова. Све је сравњено са земљом и претворено у ружно и хладно хотелско паркиралиште.

Напустих вилу уморан и сможден од успомена. Упутисмо се у Брегино двориште. Улаз чине нека мала лагана вратанца од дрвета, која, кад их отвориш, само што ти не остану у руци. Попех се до петоспратнице у којој је живела породица Бреговић. Изнад њих имали су станове српски поп Влајко Шољевић и професорица клавира Даринка Ковачевић. Из бившег маленог стана породице Бреговић који беше на високом партеру те зграде, посматраше нас црномањаста жена средњих година. Пита ме, кога тражим. „Дош’о сам, ’нако, ето”, одговорих са сарајевским акцентом. Замолих је да се начас уклони с прозора да направим фотографију. Послуша ме и нестаде.

Ето, ту је као дете живео Горан Бреговић, који је постао најпопуларнији и највећи музичар на Балкану. Човек који је освојио музичку планету. Свугде у свету га знају и цене. Концерт с његовим „Оркестром за вјенчања и сахране” гледасмо 5. јула прошле године, надомак Бордоа, у „Château de la Rivière”. Након концерта видех се са Брегом. Направи он чудесан, феноменалан албум, „Три писма из Сарајева”.

Позвоних на врата виле Мехмеда Копчића, чији отац пре Другог светског рата беше најпознатији књижар у Сарајеву. Вила са четири црне колонаде које држе први спрат. Копчић је био важна особа у нашем детињству. Код њега смо посуђивали књиге за читање.

„Јеси ли видео какву сјајну музичку каријеру направи наш Горан”, рече одушевљено Мехмед.

Растасмо се с породицом Копчић и упутисмо се према улици Ферхадија. Пописмо босанску кафу у непосредној близини тржнице Маркале. Испред носа промичу нам Сарајке. Посматрам их. Згодне, елегантне. Као и вазда.

С мојим кумовима нађосмо се предвече у кафани „Код музеја савремене револуције”. Унутра – све у знаку маршала Тита! Иза мојих леђа постављен прави тенк који служи као декор. Пијуцкам пиво, а све се бојим да партизански тенк одједном не упали моторе и не јурне на мене! На зидовима окачене црно-беле фотографије са детаљима из Титовог живота. Права, правцата, „југос” атмосфера! А све се то догађа само на педесетак метара од Бе-Ха парламента...

У једном тренутку кроз главу ми пролети слика једне зграде у Улици  сарајевских занатлија, Сарачи. На фасади великим црним словима је написано – „само нек не пуца...”

Новинар и професор социологије

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа