Tri dana u Sarajevu

Rođendani nam nisu daleko. Kao deca živeli smo u istoj sarajevskoj ulici. Pripadali „maloj raji”. Stanovali, jedan preko puta drugoga. Moj rođendan je prvog januara. Bregovićev u martu. Tri godine nas dele.

Kao dlanom o dlan, prohujaše mojih trideset pariskih godina. U septembru prošle godine, nakon toliko oklevanja, najzad se nađoh ponovo u ulici našeg detinjstva. Već kod česme Sebilj na Baščaršiji, ščepaše me neki čudan nemir i neopisiva trema. Tu, malo iznad Sebilja, počinje Bregovićeva i moja ulica Miloša Obilića. U međuvremenu promenila je ime. Sad je to ulica Safvet-bega Bešlagića.

U pekari, kod Muharema, u kojoj kao deca kupovasmo kifle i košpice, kupih dva somuna. Na zidu, fotografija pokojnog pekara Muharema, osnivača i vlasnika ove pekare, posmatra me sa zida. Posao je nastavila njegova familija. Moja Francuskinja čudeći se gleda u somun kojeg nikad u životu nije videla. Sarajevski somun s Baščaršije je, kao i uvek, tanak. Bi topao, tek izvučen iz peći. Dušu dao za čuvene ćevape iz ćevabdžinice „Željo”. Pola „uparenog” somuna, a unutra deset „ćevapa”. Uz to još s kajmakom i sitno naseckanim crvenim lukom. Kažu da je samo sarajevski somun onaj pravi somun. Ponos pekarskog zanata u Sarajevu.

Nakon toga, polagano, gotovo pobožno, penjemo se uz moju ulicu. Kad dođoh do vile advokata Tataragića, srce mi brže zakuca. Još izdaleka, iza okuke kod „Ulomljenice”, ugledah vilu majčinog oca Nikole Nogića, fabrikanta nameštaja od orahovine. U njoj provedoh četrnaest godina. Fasada njegove vile nekad bejaše svetlozelene boje. A sad je sivkaste. Kad joj se približismo, proradiše emocije. Na vili piše: „Vila Melodi”. Već joj je to treći vlasnik. Odnedavno, eto, postade hotel. Baštu u kojoj smo se sestra i ja igrali kao deca krasili su nekad ružičnjaci, iris, šimširi, čempresi... Sad tu više ništa ne cveta. Čak, nema ni korova. Sve je sravnjeno sa zemljom i pretvoreno u ružno i hladno hotelsko parkiralište.

Napustih vilu umoran i smožden od uspomena. Uputismo se u Bregino dvorište. Ulaz čine neka mala lagana vratanca od drveta, koja, kad ih otvoriš, samo što ti ne ostanu u ruci. Popeh se do petospratnice u kojoj je živela porodica Bregović. Iznad njih imali su stanove srpski pop Vlajko Šoljević i profesorica klavira Darinka Kovačević. Iz bivšeg malenog stana porodice Bregović koji beše na visokom parteru te zgrade, posmatraše nas crnomanjasta žena srednjih godina. Pita me, koga tražim. „Doš’o sam, ’nako, eto”, odgovorih sa sarajevskim akcentom. Zamolih je da se načas ukloni s prozora da napravim fotografiju. Posluša me i nestade.

Eto, tu je kao dete živeo Goran Bregović, koji je postao najpopularniji i najveći muzičar na Balkanu. Čovek koji je osvojio muzičku planetu. Svugde u svetu ga znaju i cene. Koncert s njegovim „Orkestrom za vjenčanja i sahrane” gledasmo 5. jula prošle godine, nadomak Bordoa, u „Château de la Rivière”. Nakon koncerta videh se sa Bregom. Napravi on čudesan, fenomenalan album, „Tri pisma iz Sarajeva”.

Pozvonih na vrata vile Mehmeda Kopčića, čiji otac pre Drugog svetskog rata beše najpoznatiji knjižar u Sarajevu. Vila sa četiri crne kolonade koje drže prvi sprat. Kopčić je bio važna osoba u našem detinjstvu. Kod njega smo posuđivali knjige za čitanje.

„Jesi li video kakvu sjajnu muzičku karijeru napravi naš Goran”, reče oduševljeno Mehmed.

Rastasmo se s porodicom Kopčić i uputismo se prema ulici Ferhadija. Popismo bosansku kafu u neposrednoj blizini tržnice Markale. Ispred nosa promiču nam Sarajke. Posmatram ih. Zgodne, elegantne. Kao i vazda.

S mojim kumovima nađosmo se predveče u kafani „Kod muzeja savremene revolucije”. Unutra – sve u znaku maršala Tita! Iza mojih leđa postavljen pravi tenk koji služi kao dekor. Pijuckam pivo, a sve se bojim da partizanski tenk odjednom ne upali motore i ne jurne na mene! Na zidovima okačene crno-bele fotografije sa detaljima iz Titovog života. Prava, pravcata, „jugos” atmosfera! A sve se to događa samo na pedesetak metara od Be-Ha parlamenta...

U jednom trenutku kroz glavu mi proleti slika jedne zgrade u Ulici  sarajevskih zanatlija, Sarači. Na fasadi velikim crnim slovima je napisano – „samo nek ne puca...”

Novinar i profesor sociologije

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista