ДЕМОКРАТСКИ ЗАМОР

Једна од најмрачнијих заоставштина периода пре 5. октобра 2000. је дискредитација идеја савремене левице, што је у српском политичком миљеу створило вакуум који се невољно и тешко попуњава. Постоје ли странке које се боре за социјалну правду?
Професор Алфред Фалер, Немац који дуго живи у Румунији и, верујте, није прерушени бољшевик који се бори за уравниловку, дошао је до закључка да социјалдемократија храмље у читавом посткомунистичком свету, што значи да су жртве транзиције махом незаштићене.

Социјалдемократија – тумачим је у тексту као оличење идеје социјалне правде и синоним савремене левице а не лиценциране партијске фирме као што је код нас случај – настала је као политички израз губитника у првим данима капитализма. Од гласноговорника радника временом је на Западу прерасла у заштитника оних којима систем прети искључивањем.

Зашто онда једва назиремо ту страначку заштиту која би требало да води до парламента? Шта је овде са странкама које претендују да буду савремена европска левица? Да ли је то само декоративна етикета прочишћена од социјалног у њиховим политикама?

Слаба је утеха што на основу професоровог недавног предавања у београдском Форуму за демократију можемо да закључимо да Србија није једино друштво неједнаких шанси у коме је већини хладно поручено: "Снађи се!". Што у преводу значи да, уколико нисте из круга изабраних, и даље имате све шансе да изгубите све шансе за нормалан живот без сталних егзистенцијалних стресова.

Окрутна, готово клептократска природа транзиције у посткомунистичком свету учинила је да се највећи број људи осећа социјално изоловано, у сваком погледу одсечено и искључено. Како је такво стање увреда темељним вредностима социјалдемократије, било би за очекивати да осиромашене масе управо ту траже политичко уточише. Што није случај.

Филозоф Норберто Бобио уверљиво је објаснио шта је савремена левица и зашто је данас неопходна, ништа мање него либерална левица у 19, односно социјалистичка-комунистичка у 20. веку. Проблем је што није објаснио, мада то и није био његов посао, како са левицом на власт и шта с њом на власти?

Социјалдемократија се на тешком испиту налази од пада Берлинског зида, када јој је одузет привид "трећег пута" између блокова. Потреба за левицом по правилу нараста када су на власти они који се не либе свих средстава да би на њој остали. Савремена искуства – од Британије, Италије, Немачке, Шпаније и Израела, до Мађарске, Пољске, Србије и Хрватске – показују да су левичари на власти, или у коалицији, спремни да под црвеним барјаком играју десничарске игре. Тако губе кредибилитет.

Модел очито пролази кроз кризу идентитета, показују последњи избори у Немачкој и анемична кампања социјалиста у Француској. Уколико то уопште много занима ову земљу која се провинцијално изолује и повлачи у парохијалност свог јединог проблема.

Да криза социјалдемократског модела није само српска и посткомунистичка, већ и европска, део је објашњења. Она је и кадровска. Непрестано слушамо имена политичара који се усељавају у наш приватни живот, као да ћемо на основу имена дедукативном методом доћи до њихових програма. Не слушамо о програмима преко којих ћемо утврдити будући идентитет странке и његове извођаче. Сем уколико неко не мисли да је питање идентитета решено черчиловском досетком да је срце на левој страни.

Многи кажу да су глобализација и релативни пад индустријске производње учинили да просперитет за све припада прошлости. Чак и на левици постоји уверење да су подједнаке шансе максимум коме може да се нада, док све остало припада тржишту. Да ли постиндустријска друштва део људи треба да искључе из благостања, и да ли квалитет живљења треба да буде стављен на жртвеник тржишта, и даље је питање политичких приоритета, а не економске доступности.

Зашто онда транзиционе странке лево од центра заборављају своју социјалну мисију? Заокупљене политикама, а не политиком, требало би да буду левичарске странке од Пољске до Бугарске, од Румуније до Хрватске, а показују недостатак воље да се посвете социјално искљученима и да њихове интересе претворе у владине програме. Да све буде горе, као што је случај овде, тилтују према десници, све зарад "учествовања у власти".

Изостаје борба за оно што би требало да буду кључне одреднице странака савремене левице: општи стандард, образовање, здравство, тржиште рада. Они који на то имају право, тако су постали истинске жртве неолибералне револуције изведене кроз спрегу политичара и тајкуна.

Сумњиви посткомунисти или истрошени социјалисти остали су по страни, препуштајући простор "нове левице" партијама које немају претходне корене у друштву. Створене више као удружења у борби за власт, а мање као промотори идеја социјалне правде, ове странке одмах су постале део политичког естаблишмента – склоног кварењу.

Страначки пројекат немогућ је без новца. Како су чланарине свуда по југоисточној Европи недовољне, партијски лидери обратили су се богатим донаторима. Сасвим ретки страначки доброчинитељи дају зато што верују. Већина инвестиционо спонзорише чекајући да им се странке сутра захвале тако што ће им обезбедити сумњиве тендере и лукративне зараде.

Бирачи препознају левичарски опортунизам са примесама цинизма. Губе илузије у харизматичне популисте који обећавају много, а дају мало. Не изненађује сазнање да су појединци посткомунистичке транзиције много више заокупљени трагањем за личним приликама него за социјалном правдом.

Овај својеврсни конзерватизам, претворен у апатију, појачан је сасвим закржљалом комуникацијом партија и бирача. Политичка воља грађана по правилу се испољава само на изборима, када се кандидати утркују у обећањима која ће веома брзо заборавити. Механизми сталног притиска одоздо не постоје.

Да ли се ради о "демократском замору" због многих неостварених циљева? Не значи међутим да ће тако вечно трајати. Странке левице које загубе сопствени идентитет заборављајући на жртве транзиције биће кад-тад кажњене.

Из чега извлачим још један закључак: странке које понуде уверљив социјални програм и покажу бирачима да на њему раде, имаће добру прођу међу бирачима. Ни њихова апатија није вечна.

Било би крајње време да се нека странка окрене грађанима и каквој-таквој социјалној правди. Они лево од центра би у томе требало да предњаче. Да више на све стране не слушам питање: "Ко ми је отео шансу?"