Творци модерне Србије

Прошло је тачно 215 година откако је на Сретење, 15. фебруара 1804, одржан народни збор у селу Орашац на којем је донета одлука о подизању Првог српског устанка, а Ђорђе Петровић Карађорђе изабран за његовог вођу. Тај догађај означио је почетак борбе нашег народа за коначно ослобођење од турске власти и почетак стварања модерне српске државе. Тридесет година касније та, у борби против Турака са муком створена Кнежевина Србија, на Сретење 1835. добила је и свој први устав, прозван „Сретењски”, који је био веома либералан за то време.

Тиме као да је било заокружено дело које су започели Карађорђеви устаници, а наставио кнез Милош Обреновић у Другом српском устанку, због чега се цео тај период од 1804. до 1815. године у нашој историографији често назива и „Српска револуција”. У спомен на та два за нашу историју веома важна догађаја 15. фебруар се обележава као Дан државности Републике Србије.

Непосредни повод за устанак 1804. године била је „сеча кнезова” – убиство Алексе Ненадовића, Илије Бирчанина и других угледних Срба, до којег је дошло две недеље раније, а прави узрок била је страховлада четворице дахија: Аганлије, Кучук Алије, Муле Јусуфа и Мехмед аге Фочића, који су насилним путем 1801. године преузели власт у Београдском пашалуку. Они су укинули народну аутономију коју је српски народ у овој области до тада имао и изложили становништво терору, што је био повод да се Илија Бирчанин и Алекса Ненадовић, кнезови из ваљевске нахије, писмом обрате аустријским властима за помоћ. Дахије су ово писмо откриле и одлучиле да убију не само њих двојицу, већ и остале виђене Србе.

Даље се више није могло. Народне вође које су избегле погром окупиле су се и на Сретење одржале збор у селу Орашац. На том збору, одржаном у Марићевића јарузи, пред око 300 најугледнијих људи, за вођу устанка прво је предложен хајдук Станоје Главаш, а потом и Теодор Марићевић, али су обојица то одбили. Трећи избор био је Ђорђе Петровић Карађорђе, бивши фрајкор и угледни трговац из Тополе, који се прочуо по храбрости и поштењу.

Тако је почео Први српски устанак, који је трајао од 1804. до 1813. године. У почетку мала, „буна на дахије” временом се проширила на целу територију Београдског пашалука, који је обухватао данашњу западну Србију, Шумадију, Поморавље и део источне Србије, до Неготинске крајине. Устаници су за кратко време ослободили цео пашалук и однели више сјајних победа, међу којима су најпознатије на Иванковцу (1805) и Мишару (1806), а почетком 1807. године освојили су и Београд.

Уз помоћ Русије, која је и сама ушла у рат са Турцима, устаници су до 1813. очували слободну територију на којој су изградили своју државу, створивши органе власти, међу којима је најважнији био Правитељствујушчи совјет – управно тело састављено од највиђенијих народних старешина, на чијем се челу налазио Карађорђе – али и законе, школе...

Међутим, због напада Наполеона на Русију, Руси су са Турском 1812. године склопили, по Србе неповољан, Букурештански мир, који су устаници одбили. То је био повод да султан лета 1813. пошаље огромну војску на Србију и нападајући је из свих праваца угуши устанак. Уследиле су две године патње, збегова и погрома. Али једном започета борба за слободу и стварање државе није се више могла зауставити.

Већ априла 1815. године у Такову је подигнут Други српски устанак. Карађорђево дело наставио је, додуше другачијим методама и под новим међународним околностима, кнез Милош Обреновић, вођа овог устанка. После неколико месеци ратовања и добијених битака код Љубића, Палежа и Дубља он се изборио да Срби добију мањи степен аутономије. Ту самоуправу он је лукавом политиком, користећи слабљење Османског царства и јачање Русије после Бечког конгреса, стално увећавао. Коначно, Хатишерифом из 1830. године, створена је Кнежевина Србија, која је унутар Османског царства имала висок степен самосталности.

Нажалост, у том периоду догодило се и убиство Карађорђа, који се 1817. тајно вратио у Србију с циљем да подигне нови устанак. Ово убиство организовао је кнез Милош, чиме су започете унутарсрпске свађе и сукоби.

После добијања „државе у држави” указала се потреба да она добије и правни оквир, будући да је Милош до тада владао као самодржац. Тај задатак поверен је Димитрију Давидовићу, кнежевом секретару, ученом човеку и првом српском новинару, родом из Земуна. Он је, под утиском француске уставне традиције, написао такозвани Сретењски устав, прозван тако јер га је Народна скупштина одржана у Крагујевцу усвојила на Сретење 1835. године. Био је то за оно време веома либералан устав, састављен по угледу на француски и белгијски, какав није имала већина европских држава. Овај устав, усвојен без одобрења Османског царства и осталих великих сила, убрзо је суспендован. Србија је три године касније добила нови, такозвани Турски устав. Кнез Милош га није прихватио, јер је предвиђао значајно ограничење његове власти, па је 1839. године напустио Србију.

У спомен на бурне догађаје који су означили почетак стварања модерне српске државе, Сретење је 2001. године проглашено за државни празник – Дан државности.

Љут и прек човек

„Које куде, ја сам љут и прек човек. Ако неко не послуша и ако пође у страну ја ћу тога да убијем, а којега ухватим у издаји тога ћу да обесим и на страшне муке да ударим. Бојим се да ћете ме замрзети и сваки на своју страну вући, па онда од нас ништа неће бити....” Овим речима се Карађорђе обратио окупљеним кнезовима и народним старешинама на збору у Марићевића јарузи, у селу Орашац, на Сретење, 15. фебруара 1804. После тога, они су узвикнули „баш такав нам и треба” и Карађорђе је, после краћег размишљања, прихватио да стане на чело устанка.

Земља слободних људи

У Сретењском уставу, који је предвиђао поделу извршне власти између кнеза Милоша и државног Савета, поред осталог се каже: „Како роб ступи на србску земљу, од онога часа постаје слободан, или га ко довео у Сербију, или сам у њу побегао (члан 118). Имање сваког Србина било какво му драго јесте неприкосновено. Ко се покуси (усуди) дирнути у туђе добро и имање, присвајати га или окрњити онај ће се сматрати за нарушитеља општенародне безбедности био он ко му драго и одакле му драго (члан 119) .”