Пикасо и Сезан као таоци мафије

Недавна крађа Микеланђелове слике „Мадона тишине” из Цркве Светог Лугеруса у Зелеу у Белгији направила је пометњу у уметничком свету и скренула пажњу на крађе о којима се у медијима недовољно говори, а део су једне од најпрофитабилнијих грана криминала. Процењује се да годишњи приход од крађе уметнинама износи од две до шест милијарди долара.

– Од периода Другог светског рата ова врста развила се у трећу најпрофитабилнију криминалну грану, после нелегалне трговине оружјем и наркотицима. Крађа уметничких дела је финансијски повезана с другим криминалним активностима – од трговине дрогом и оружјем до тероризма. Ту везу је веома тешко доказати и, упркос развоју државних механизама за заштиту уметнина, ова кривична дела по правилу остају некажњена. Оно што треба нагласити јесте и то да криминал у вези с уметнинама не познаје границе и сматра се криминалом против баштине човечанства – каже др Рената Самарџић, аутор књиге „Уметност и криминал”.

Највећи утицај на тржиште имају крађе уметнина, затим вандализам, односно оштећивање или уништавање уметнина из идеолошких разлога или из чисте обести, пљачкање антиквитета, које је у савременој епохи постало главни извор за финансирање терористичких група и кривотворење уметнина.

Златним добом кривотворења сматра се крај 19. века, али највећи процват ова врста криминала доживљава у савременој епохи, где је потражња за уметнинама све већа, посебно за приватне колекције нових елита. Заједничка црта ових врста криминала јесте да су мотивисане финансијским и идеолошким разлозима.

– Вредност уметнина у сталном је порасту и увек ће бити интересантне за оне који улажу новац. То су, уосталом, најбоље показала искуства из времена економске кризе, тридесетих година прошлог века, када се новац са лакоћом размењивао за уметничка дела, чија вредност од 1945. године није престајала да расте – напомиње Самарџићева.

Зачетком организованог криминала у вези с уметнинама у модерном добу сматрају се крађе корзиканске мафије почињене шездесетих година прошлог века на француској ривијери, где су главна мета била Пикасова и Сезанова дела.

Врхунац се догодио 1976. године када је само у једној ноћи из папске палате у Авињону нестало 118 Пикасових слика. Колико су мафијашке крађе опасне по државну безбедност и повезане са организованим криминалом и тероризмом уверио се 1986. Скотланд јард. Тада је украдено осамнаест слика старих мајстора из колекције Алфреда Бејта у замку Росборо код Даблина у Ирској.

– Пљачку је извршио Мартин Кахил, ирски гангстер, довођен у везу са ИРА. Украдена уметничка дела коришћена су у пословима са дрогом и у току трансакција била су расута по Ирској, Енглеској, Турској, Холандији. За седам година била су залог на шест нелегалних тржишта наркотицима. Овде је реч о затвореном систему размене где се благо мења за благо, то јест оружје за уметнине или дрога за уметнине. Крађа је расветљена захваљујући ангажовању прикривеног агента, пошто је Кахил најавио продају слика за 800.000 евра – прича Самарџићева и наглашава да је процена да око 80 одсто свих крађа уметнина од 1961. године наовамо обављају или наручују интернационално организовани злочиначки синдикати, као што су корзиканска мафија, Коза ностра или руска мафија.

Гангстер модел за лик Моријартија

Најранији пример да су уметничка дела привукла пажњу организованог криминала догодио се у викторијанској епохи, када је из галерије Егњу у Лондону однета Гејнсборова „Војвоткиња Девонширска”. Крађу је 1876. извршио гангстерски бос Адам Ворт. Његову идеју да се украдене слике користе у замену за неку противуслугу, касније су прихватили многи криминалци.

Адам Ворт је послужио Артуру Конану Дојлу као модел за лик професора Моријартија, највећег противника Шерлока Холмса.

– Треба поменути и Виченца Перуђу који је 1911. године украо Монализу из Лувра из патриотских разлога, како би слику из Француске вратио у Италију. Он није знао да је Леонардо 1518. године Ђоконду продао свом заштитнику, француском краљу Франсои Првом и да је право Француске да поседује ову слику било легитимно – каже Самарџићева.

Најчешће крадено уметничко дело тешко је две тоне

Арсен Годетјер, сакристијар Цркве Светог Бава у Гану, украо је 1934. два панела (Праведне судије и Свети Јован Крститељ) браће Ван Ајк са Ганског олтара.

– Био је то један од првих случајева у историји крађа да је учинилац у писаној форми (од ганског епископа) тражио откуп у износу од милион белгијских франака. Полиптих Мистично јагње (или Гански олтар) браће Ван Ајк најчешће је крадена слика у историји уметности. То је интересантно с обзиром на то да је реч о делу тешком две тоне. У току своје историје полиптих је био предмет свих врста крађа од појединачних, па све до ратног плена Наполеонове и Хитлерове војске, а био је и објекат реституције у три наврата – напомиње Самарџићева.