Сто година револуционарног промишљања света

Цела Немачка ове године у знаку је Баухауса, насловни мото је „Сто година промишљања света”. О томе нашироко пишу од почетка 2019. и медији у овој земљи, али и они инострани, представљајући публици више од 700 програма, концентрисаних на Берлин, Десау и Вајмар – три центра у којима се у периоду између два светска рата дешавала права револуција у доживљају онога што уметност јесте и шта све може да буде, а што је промовисала ова школа.

Неизмеран је њен значај, као што је то случај и са појединцима који су је чинили јер су Валтер Гропијус, Оскар Шлемер, Ласло Михољи-Нађ, Василиј Кандински, Паул Кле, Лајонел Фенингер, Лудвиг Мис ван дер Рое и многи други имена чије је поље деловања било толико широко да се може рећи да није било уметничке гране у коју нису заронили.

Архитектура, сликарство, фотографија, филм, типографија, дизајн и плес били су трансформисани посредством њихове, за то време потпуно нове логике спајања лепоте уметничког дела са његовом могућом сврсисходношћу у свакодневном животу. А све то с ретким „тактом и укусом” у синтези уметности, занатства и индустрије, о чему је писао и Гомбрих.

Креативни сан трајао је почев од 1919, када је Гропијус школу и основао, па до 1933, када су многи од ових слободномислећих стваралаца почели да се склањају од пошасти нацизма, који их је не само идеолошки презрео и уметнички оценио као дегенерисане, већ их је мржњом заснованом на етничким основама натерао на бег зарад спасавања сопствених живота.

Парадокс је, међутим, у томе што им је управо то омогућило да своје идеје прошире добрано ван граница простора и времена у којем су тада деловали, како то примећује „Дојче веле”, па се данас уметничка дела која су стварали налазе заиста широм света, посебно се истичу и још су актуелне грађевине које су упорно наставили да подижу.

Подсетника ради, преноси АФП, у предлошку припремљеном за једну од изложби током априла 1919, Гропијус је записао да је његов циљ да комбинацијом утицаја модернизма, конструктивизма и умешности британске школе занатства у пракси покаже да би истинска мисија уметничког обликовања требало да буде служба заједници у којој настаје, без инсистирања на елитистичком ексклузивизму који је до тада био распрострањен.

Тврдећи да „функционално не мора да буде и досадно”, што су у пракси и доказали, ови креативни умови служили су се прочишћеном формом и елегантним геометријским облицима предајући, истовремено, својим студентима малтене у духу данашње интердисциплинарности, заговарајући концепт „тоталног уметничког дела” које мора бити у дијалогу не само са посматрачем већ и са корисником. Били су и принципијелни – само здање школе, како његова спољашност, тако и унутрашњост, били су засновани на овим поставкама.

На крају, слобода у размишљању и деловању на којој је инсистирано, а што је и било највећа препрека тадашњем наметнутом политичко-друштвеном једноумљу, омогућила је разнородне потоње развоје и појединачне разраде аутора који су били неодвојив део Баухауса, али и оних који су стварали на обронцима широке мреже овог концептуалног оквира.

Да није било тако већина онога што данас користимо у духу савременог приступа дизајну, који је искорачио, сходно природи времена, чак и у простор виртуелне реалности, не би нам била надохват руке.

Баухаус срце Тел Авива

Менделсон, степениште у Вили Вајцман, 1934–1936, Израел (Фото Michael Craig Palmer)

Око 4.000 здања у баухаус стилу налази се у старом градском језгру (названом Бели град), медитеранског Тел Авива у Израелу, а изграђена су тридесетих година 20. века када су се немачки архитекти склањајући се од нацизма досељавали у Палестину.

У овом граду, како нас обавештава др Миха Грос, већ две деценије постоји Баухаус центар, чији је он оснивач и директор, који ће се низом активности током 2019. прикључити обележавању стогодишњице постојања Баухаус школе у Немачкој.

Пре две недеље овај центар је отворио изложбу „Јозеф Рингс и Ерих Менделсон: Нова здања у Немачкој и Палестини под британском мандатном управом” која ће трајати наредна два месеца у Тел Авиву. У њеној основи је заправо прича о људским судбинама, рату и превирањима и о једном упечатљивом модернистичком стилу градње који је нудио сасвим нову културу живљења.

Заједничко овој двојици архитеката било је то да су урадили значајне пројекте, поред Немачке, управо и у Палестини, да би после неколико сезона емигрирали, и то Менделсон у САД 1941, а Рингс у Немачку 1948. Обојица су преминули током педесетих година прошлог века.

– Иако су били модернисти, њих двојица су репрезентовали и разлике у архитектонским достигнућима, поштујући садржај и форму. Социјалиста Рингс је посветио свој рад добробити радничке класе и урбанистичком побољшању квалитета живота маса, док је Менделсон градио робне куће, елегантне виле за богате клијенте, укључујући и једно здање за првог председника Израела Хаима Вајцмана, где се данас налази Вајцманов научни институт у Реховоту. Пројектовао је потом болнице, универзитете и банке – кажу кустоси Миха Грос и Инес Сондер.

Баухаус центар у Тел Авиву у јуну планира поставку посвећену реновирању Дизенгоф сквера, као дела трга који је јединствен у свету као симбол овог стила у архитектури и представља драгуљ старог градској језгра.

По речима Гроса, Дизенгоф сквер је „право баухаус срце Тел Авива”. У септембру ће бити одржана изложба посвећена архитекти Ариеху Шарону, а планирана је и филмска презентација о Јоханесу Итену, швајцарском теоретичару боја. Током читаве године госте из света провешће кроз ову архитектонско-уметничку авантуру управо Баухаус центар Тел Авива.