Затвореници чувају и дресирају псе луталице

Казнено-поправни завод у Сремској Митровици примењује програм ресоцијализације осуђеника помоћу паса и једини је затвор на свету са прихватилиштем за напуштене псе.

Овакав начин ресоцијализације осуђеника један је од светски најуспешнијих пенолошких програма. Спроводи се у свега неколико америчких затвора, као што је Сен Квентин и само у три у Европи.

У затвору у Сремској Митровици је 12. децембра прошле године први пут у оквиру једног казнено-поправног завода у Србији обележен и Међународни дан људских права. Тада је промовисан програм „Прихват за нови живот” и премијерно приказан филм „Команда љубав” – иновативна прича о осуђеницима који проводе време са псима, дресирају их, старају се о њима и пишу поезију на ове теме.

Ауторка овог програма и филма је Марина Ковачевић, директорка Института за перформативне уметности и социјални рад – ЦРИ. Она у овом затвору организује радионице креативног писања, на којима осуђеници имају прилику да искажу осећања и пишу о темама које су им значајне и инспиришу их.

„Тако сам и дошла на идеју. Видела сам колико су талентовани када пишу о својим љубимцима, колико умеју да осећају, да цене љубав животиње и одлучила да направим филм о томе”, каже за „Политику” Марина Ковачевић.

Филм приказује програм рада овог затвора, где осуђеници постају обучени дресери паса. Али, прича паралелно прати и лични, емотивни однос и доживљај који осуђеници остварују са животињама. У оквиру овог затвора је и азил за псе – „Пролеће”. Под надзором стручних командира, професионалних тренера паса, осуђеници имају прилику да стекну знања и вештине о командама потребним у тренингу дресуре. Такође, имају и стручну праксу и организована предавања која држе професори са Ветеринарског факултета Универзитета у Београду. На крају пројекта „Прихват за нови живот” осуђеници добијају сертификате – лиценцу за рад са псима, која им, када изађу на слободу, може помоћи у проналажењу посла у азилима, одгајивачницама паса, зоолошким вртовима…

„Свакодневни рад са псима на имању које припада казнено-поправном заводу Сремска Митровица које има и хиподром, пашњаке, зеленило, пружило им је, како каже један учесник програма утисак да нису у затвору, већ као да су на слободи. Свакодневна игра са псима, бављење тим напуштеним бићима им је покренуло и осећање одговорности. Идеја је побољшање рехабилитације осуђеника уз помоћ паса, њихова лакша интеграција у друштво, као и смањење стопе повратника”, објашњава наша саговорница.

Напуштени пси, који су део овог програма, су са територије Сремске Митровице. У азилу добијају сву адекватну негу, вакцине, заштиту, храну и стални надзор ветеринара.

„Пројекат је одобрило Министарство правде, односно Управа за извршење кривичних санкција јер истински негује људска права, управо кроз овакве програме. Управник овог завода, Александар Алимпић је показао жељу да уради нешто корисно, како за људе који се налазе на издржавању казне, тако и за локалну заједницу јер се на овај начин решило питање и напуштених паса на територији града. Овај пројекат је остварен у сарадњи између нашег КПЗ-а, града Сремска Митровица, мисије ОЕБС-а у Србији, Управе за извршење кривичних санкција Министарства правде и немачке невладине хуманитарне организације ’Хелп’”, наглашава Марина Ковачевић.

Наша саговорница је са осуђеницима из Окружног затвора у Београду раније радила позоришну представу по роману Достојевског „Записи из подземља”, драматизацију стрипа „Алан Форд”, а у женском затвору и представу „Њена прича”…

„Веровала сам да ће их стваралачки процес привући и позитивно трансформисати, па се то и десило”, прича она.

Ова девојка је са претходним филмом „Записи из ћелије број 12” обишла неколико америчких федералних затвора.

Филм је постао део програма рехабилитације америчких осуђеника у Мичигену, Кентакију и Сен Квентину.

На ово је, каже, поносна, јер су се први пут повезале америчке и српске институције на овом нивоу.

„Ми не назадујемо за америчким затворима у поштовању људских права. Они имају строжу хијерархију казни, и одличне програме рехабилитације осуђеника. Али, ми имамо хуманији приступ”, закључује Марина Ковачевић.