Нови Рим на Дедињу

Пријатељ Јован ме почетком прошле недеље затече баш у лошем расположењу. Нисам имао никакав разлог за тај благи облик депресије, али лекари кажу да нас све то погађа због наглих временских промена.
- Их, бре, као да су се све невоље овог света свалиле на тебе. Не брини, чека нас леп и дуг период благостања, уживаћемо у животу. Да бих те уверио у ово што кажем одвешћу те у шетњу Дедињем. Када си последњи пут пролазио тим крајем? - знатижељно је Јован очекивао одговор.

- Па, пре можда двадесетак година. Није ме пут ниједном нанео на ту страну.

- О, човече, па ти не знаш како је данас тамо. Зато ћу ову нашу шетњу назвати терапијом, јер ће те она уверити у оно што сам малопре рекао. Полазим од тога да људи којима је сваки динар тону тежак не би улагали тако велика средства у некретнине да нису убеђени да ће живети најмање хиљаду годину. Не дају се они преварити - убеди ме Јован и нас двојица се убрзо нађосмо на Дедињу.

Најпре направисмо један круг око централних улица у овом делу града. Заиста сам имао и шта да видим. Намах ми се учини да сам, због двораца опасаним повисоким зидовима, дубоко загазио у средњи век. Све некакви Магличи, смедеревске тврђаве. Кад ми Јован намести "лоповске мердевине" и погледах шта се крије иза зидова, нагло се смрачи, нешто затутња и загрме, а онда сунце засија. Нас двојица као да се нађосмо у античком Риму. Све је остало исто, називи улица, палате, али нас је притискало време са размеђе старе и нове ере. Протегосмо ноге и обретосмо се у Ужичкој улици, тачно испред славолука који је себи подигао сенатор Богус Јаникус Карикус.

- Сервус, Карикусе. Поздрављају те грађани Феридус Хамдијус Мујезинус и Јованус Богинус Васиус. Дивимо се твом и иметку осталих Карикуса. Да бисте подигли тако велелепна здања, колико је генерација морало да одваја од уста, крвнички да ради и одрекне се свих радости живота. Не могу да верујем у трачеве да сте све то постигли за тричавих тридесет година, оно што се вековима стиче. Свака вам част на штедњи - рекох у своје и у име мог Вергилија, водича Јовануса.

- А, није то ништа, Феридусе. Неке породице су заиста морале вековима да стичу богатство, али има специфичних породица, од Бога датих, којима је било довољно да кроз десетине генерације имају само помисао о великом богатству које ће једном доћи. Та мисао се из века у век таложила, постојала све дебља и дебља, да би у једном моменту експлодирала у стотине идеја водиља које су власнике довеле до неслућеног богатства. Е, грађанине Мујезинусе, то је стрефило нашу породицу и ми смо се тако у кратком временском периоду обогатили - исприча, ништа не скривајући, сенатор Карикус.

Мом Вергилију као да нешто није било јасно. Зашто палате осталих Карикуса нису сличне сенаторовој, него су неке ситније, а заузимају и мање простора.

- Е, па то зависи од секирације. И поред идеја водиља и оног мисаоног талога о богатству, ништа не бисмо остварили без Пророчишта. Оно располаже вагом за мерење секирације за народ. Према интензитету секирације одређује се и висина надокнаде. Будући да ја нисам могао да спавам због бриге о мом народу, мени је запало највише пара. Сретинус Јаникус Карикус, Зоранус Јаникус Карикус, Драганус Јаникус Карикус и Оливија Јаникус Карикус су имали секирације у нешто мањим количинама и зато су њихове палате и имеци ситнији, али довољно велики да се боговски у њима осећају - даде сенатор Богус објашњење којем се није имало шта замерити. Извини се што не може дуже да разговара, јер мора хитно да се врати у источне провинције где надгледа изградњу аквадукта, вијадукта, колосеума...

Јованус и ја се потом спустисмо низ Лацковићеву улицу. Остадосмо без даха пред палатом која као да беше подигнута на једном од седам римских брежуљака. У том часу нечујно почеше да клизе врата на улазу у имање и на њима се појави патрициј Милијанус Филипус Бабовиус.

- Аве, Бабовиусе. Да знаш да нисмо ока склопили док те римске легије нису вратиле из заробљеништва у том варварском племену. Имаш лепу и пространу пећину, ох, извини, хоћу рећи, палату - рекох улагујући се Бабовиусу и надајући се да ће наћи неки послић и за мене. Ако нађе везу да само једну центурију обезбедим преко потребним колима, ја сам на коњу.

- Хвала, плебсе, што тако бринете за нас патриције. И да знате да није било лако. Требало је издржати на овом суровом простору, па конзуле и сенат убедити да баш од мене купе кола за сигуран превоз центурија с краја на крај царства - рече и умаче Бабовиус, јер му се наше поздравне речи учинише сумњивим и варварским.

И онда као да нас неки јак магнет шчепа за леђа, те се Јованус и ја опет обретосмо у Ужичкој. Покушали смо тој невидљивој сили да кажемо да нас не враћа у Ужичку, да нас више не интересује ни Титус ни Слободанус, али ништа није помогло. Мало касније схватисмо да тај неко који нас помера с места на место жели нешто. Сад се заустависмо испред здања сенатора Мирославуса Крушекуса Мишкувуса. Пожелесмо да уђемо у његов забран, али се врата нису отварала. Кроз неку рупу на зиду до улаза допирао је његов глас.

- Мало сте, грађани, поранили. Најмање две хиљаде година. После два миленијума стићи ће време за оне бљутаве комисије за испитивање порекла имовине. И, наравно, и са ове временске удаљености видим да ће да упрскају ствар, као и њихова посестрима, комисија за акцију "Имаш кућу - врати стан". Грађани, потрудите се да постанете патрицији, а онда у својој скупштини скупите паре да од мене откупите делове царства до којих вам је највише стало. Имаћете предност код откупа најудаљенијих провинција, али тамо где је море и где је житница нећу вам вратити земљу ни по коју цену. Па макар преда мном пузили - нешто запишти у оној рупи на зиду и све се утиша. И замрачи.

Шта би то, ко је угасио светло?