Грешке се дуже памте од добрих прилога

Од малих ногу Драгана Биберовић маштала је да буде дипломата, обилази свет и за зеленим столом бори се за интересе своје земље. Зато је уписала Факултет политичких наука смер дипломатија, али је живот одвео у новинарске воде у којима се сада на Радио-телевизији Србија одлично сналази.

Драгана Биберовић каже да је у новинарство ушла случајно и наводи да је једна од ретких који је свој позив заволела успут, за разлику од колега који су још одмалена знали да ће им баш то бити професија. Наглашава да је главна прекретница у њеном животу била када је пре осам година РТС расписао конкурс „100 младих стручњака за 21. век”.

„У том тренутку спремала сам последње испите на факултету и пријавила се из радозналости, без идеје да ћу икада радити на телевизији. Испоставило се да је то моја прва и једина пријава за посао. После две године и неколико кругова тестирања, изабрана сам међу више хиљада кандидата. Случајност али и срећа довеле су ме до редакције Информативног програма РТС-а коју не бих мењала ни за једну другу”, прича Драгана.

Од сваког колеге „краде” покоју новинарску цаку и признаје да највише научи „у ходу” гледајући како други раде. Ипак, има и колега које су биле стрпљиве и спремне да своје богато искуство поделе са млађим новинарима и почетницима. Уосталом, сваке године кроз редакцију прође на десетине волонтера и хонорараца.

„Информатива на јавном сервису је брза и динамична, па је сасвим разумљиво да вас у почетку нико и не примети, а камоли помогне. Срећом, и тада, али и данас имам неколико колегиница на које могу да се ослоним. Издвојила бих Сању Љубисављевић и Александру Митић, а осим уз њих, највише сам научила захваљујући приликама које ми је дала уредница Нада Гогић. Ово су први кораци, још много тога тек треба да научим”, наводи Драгана Биберовић.

Са колегама на терену

О данашњем телевизијском новинарству каже да је пуно изазова и прецизира да је реч о унутрашњим која професија захтева од нас, али и од оних који долазе споља. Нема узоре, али да има „новинара” који је својим радом опомињу каква ова професија не требало да буде. Признаје да јој је највећи критичар ван редакције мајка која, уколико није задовољна зна да буде веома оштра. Кад хвали, то ради умерено, али…

„Често се дешава да секунд по завршетку укључења на мој мобилни почну да стижу поруке од колега и пријатеља. То је једна од предности нашег посла – рад, труд и сналажљивост се виде на екрану. Ипак, грешке се виде још боље, и то је мана телевизијског новинарства. Иако се оне много дуже памте од добрих наступа, на њих ће вам колеге ретко указати. Због тога сам срећна када имам прилику да чујем конструктивну критику и трудим се да је усвојим”, наглашава Драгана Биберовић.

Упркос напорном раду наша саговорница каже новинарски позив воли највише на свету и као предност наводи да је сваки нови радни дан другачији од претходног. Посебна драж је што не зна како ће почети, а ни како ни кад и где ће завршити. Воли рад на терену за који наводи да је непроцењив, јер на лицу места највише учи, а време најбрже пролази. Тамо се често дешавају непредвиђене околности али се сваки проблем решава тимским радом.

„Иза телевизијског новинара стоји велика екипа, а њу ван редакције чине сниматељ, тонац и возач и сваки од њих је драгоцен. У то сам се уверила безброј пута. Добра екипа може све – да јури и стигне конвој Кфора или сат времена пешачи по снегу са целокупном техником како би дошла до села у коме се снима прилог. То су тренуци који се заувек памте”, објашњава Драгана.

Наглашава да се памте и они који су испрва стресни, а потом се препричавају кроз смех. Тако јој се, рецимо, десило да се после неколико дана свакодневног и целодневног извештавања са Косова и Метохије успава за укључење у шест ујутру.

„Колеге су ме пробудиле неколико минута пре почетка прилога. Имала сам времена једино да преко пижаме обучем јакну, ставим капу и истрчим испред хотела где је камера већ била постављена. У програму се, срећом, то није приметило. И све је испало сасвим коректно”, присећа се.

Ипак, као куриозитет наводи прилог када се директно укључивала у јутарњи дневник РТС-а са „Фајнл фора” у Београду и када је због висинске разлике њен тим морао да смисли нешто.

„Спорт ми није блиска тема, али је од припреме за разговор са Душаном Кецманом теже било достићи његову висину. Због тога сам стајала на гајбици која се у одјави видела када је сниматељ раширио кадар. Ту се опет враћамо на тимски рад – гајбицу је предложио и набавио продуцент”, наводи Драгана Биберовић.

Херцеговка у души

Драгана Биберовић рођена је 20. јула 1988. у Нишу, а пореклом је Херцеговка. Завршила је Прву нишку гимназију „Стеван Сремац”, студирала међународне односе на ФПН у Београду.

Потом је завршила мастер студије на Правном факултету у Београду.