Краљица Драга би морала да смрша

Чачак – „Краљ ми рече да је Руски цар изјавио да би врло радо видео краља и краљицу, али у Петрограду, и то доцније у зиму, а не летос. Дакле, свршена је ствар да ће се ићи у Русију. Ово ће много значити у политичком погледу и у земљи и у Европи, јер после овога краљица биће права призната краљица.”

Ово је испис под датумом 6. јун 1901, у дневнику генерала Лазара Петровића (1855–1903), ађутанта на двору Обреновића. Официр је своју исповедну прозу, прожету појединостима из живота Александра и Драге и дворским занимацијама, с пролећа и лета 1901. године помно бележио у нотес који је носио у најмањем џепу мундира.

– То је судбоносна година, када се краљу упокојио отац а престолонаследник се није родио. Лазар Петровић посматрао је свакодневно пустош у души и двору Александра Обреновића, док га краљица Драга, описује тај сведок, љубављу на вешт начин држи и повраћа – наводи за „Политику” Радивоје Бојовић, историчар Народног музеја у Чачку, чијом ће заслугом 17. маја ово интимно штиво изаћи из штампе.

Ађутант, којег је краљица ословљавала са „Лаза”, приљежно је у дневник уносио, између политичких, државних и војних питања, покоји детаљ о нарави Њеног величанства. Један од таквих записа настао је 7. јуна, док је владарски пар играо карте:

„За време крокета краљица се на краљеве примедбе, односно игре, тако наљутила да је краљ молио, преклињао, клео у њега да умре и да му она запали свећу, да је приволи да се одљути и да игра, али је она остала одлучна да неће, више од пола сахата. Изгледало је да ће и краљ да прсне од једа и да прекине мољакање, но он је продужавао молбу. Она је једва пристала да продужи игру, форме ради. За време чаја мало се измирише и смејали смо се. Ја рекох краљици: ’То је права нарав краљева и Ви га не познајете; за време картања у раније време он нас је тукао’. Да Бог да да се ово не понови.”

Следе мање или више занимљиви дворски догађаји, из пера краљевог ађутанта:

„Слава VII(I) пука ’Краљице Драге’. Штета што поглавар пука краљица није могла да обуче униформу” ( 24. јун, ауторов сарказам, вероватно у уверењу да више не ужива поверење Драге Обреновић).

„Краљ и краљица ручали су у својој соби јер је краљица била уморна. Чудно, после тако малих напора да је уморна. Она би требала да ради све само да смрша. Овако по цео дан лежати у соби а притом добро јести, не само да неће смршати но ће се још више угојити. Она не слуша доктора а краљ јој одобрава, и тако радећи видећемо докле ће дотерати. Шта ће радити у Русији, да ли ће и тамо рећи: ’Данас сам уморна, нећу излазити’. Цар и царица наравно неће чекати за сутра. Бојим се да се она толико не угоји да не може ни путовати.” (6. јул).

„Данас је долазио др Јован Јовановић да краљицу масира. После доручка рекох му да краљица треба да смрша јер неће издржати штрапаце по Русији, а што је главно она као дебела тешко ће затруднети. Он онда поче све нешто сумњиво: ’И може и не може; може бити кривица до ње, може до краља; може затруднети сад, а може и кроз неколико година’. Али, ако краљ само једном дохвати коју другу жену онда је он више неће погледати и онда ће тек наступити комедија.” (7. јул).

„Ничег новог. На крокету велика свађа. Она се страшно наљутила и после силног мољакања једва је попустила. Она рече: ’Кад би и иначе био овакав, сместа би га напустила’. Ове речи није требала пред нама да изговори.” (10. јул).

Писац дневника убијен је заједно са краљевским паром, 28/29. маја 1903. године у државном удару. Белешке су сачуване у заоставштини капетана Ђорђа Роша (Београд 1896 – Неарода 1977), почасног конзула Краљевине Норвешке у Југославији. Народни музеј у Чачку добио је недавно нотес првог ађутанта, са неколико разгледница и визиткарти, на дар од сестара Јелене, Татјане и Инге Рош из Париза.

„Дневник краљевог ађутанта из 1901. године” изаћи ће из штампе 17. маја и исте вечери биће представљен јавности, праћен изложбом о краљу и краљици у овдашњем музеју. Назив приредбе је „Лепи Лаза између краља Александра и краљице Драге”.