Критика или деструкција

Са врло неповољним наслеђем данашња Србија гради своју преговарачку позицију за коначно разрешење косовске кризе или за успешно истрајавање у евентуално замрзнутом конфликту. Од претходне власти, која је имала добрих дванаест година и сијасет добрих прилика да консолидује земљу, затечене су само крхотине од националне економије. Пред међународним финансијским институцијама остали су дугови до гуше. Бруто друштвени производ и сви параметри развојне стратегије – од инфраструктурних пројеката до фискалне и монетарне политике – бележили су фијаско. Институције културе, које је требало да представе европски карактер Србије, изгледале су као напуштена градилишта. Међународни углед земље срозан је до безначајности и игнорисања у процесима тражења решења за питање Косова и Метохије. Сасвим је јасно зашто такав укупни амбијент није могао да се препоручи страним инвеститорима. А без њиховог новца и предузетничке енергије, опет, земља је тонула све дубље и безнадежније. То је био зачарани круг из кога је било могуће изаћи само са јасном визијом каква се будућност жели и јасним плановима како да се у ту будућност стигне. На изборима у пролеће 2012. године Србија је гласала за конкретну политичку понуду Српске напредне странке. И на свим потоњим изборима – од локалних, преко парламентарних до председничких.

Данас је профил Србије битно другачији. По свакој тачки депресивних биланса претходне власти – од економије до угледа у свету – данашња Србија закорачила је у зону просперитета. Можда не увек темпом који бисмо желели, али драматично боље него откуда се кренуло пре седам година. Притом, претходна власт је оставила пустош као резултат свога мандата, а ова власт је постигла развојне скокове већ од прве изборне победе и наставља их у свакодневном континуитету. Само да поменемо оно што су угаони каменови опоравка земље на показатељима из 2018. године: раст БДП-а од 4,4 одсто, јавни дуг 50 процената од БДП-а, стабилан курс динара и више од три милијарде страних директних инвестиција, преполовљен број незапослених и константно повећање зарада запослених. Општи напредак непосредно је видљив на панорамском погледу покренутих индустријских погона, изграђених и реконструисаних клиника, отворених музеја, градилишта инфраструктуре и станова и пројеката припремљених за реализацију у овој години. Принципијелном и рационалном политиком Александар Вучић је отворио најзначајнија врата светске политике па би се могло рећи да мало који данашњи државник има такав распон и учесталост контаката са лидерима који креирају међународне односе.

Све то има двоструку вредност. Само по себи то је добробит за сваког грађанина. У процесима који се баве питањем Косова и Метохије, од Бриселских преговора и разматрања редовних извештаја у Савету безбедности УН, до панела на међународним форумима, Србија је данас уважени саговорник.

На унутрашњој сцени Србија је кроз пет изборних циклуса од 2012. године показала највиши демократски капацитет и политичку стабилност који су такође уграђени у њену преговарачку снагу и међународни ауторитет. Анкете које су спровођене у редовним интервалима између избора показивале су без изузетка идентичне резултате, а пре свега константност политичких опредељења грађана и апсолутну доминацију Александра Вучића и Српске напредне странке.

У демократији опозиција се бори за власт снагом својих идеја. Наша опозиција нема идеје, нема стратегију за будућност Србије, нема ни иоле убедљива персонална решења. „Уговор са народом” одавно је потрошени демагошки трик који је лансиран пред пети октобар, а после овог датума показала се његова стварна суштина. Потписници уговора искључиво су се борили за личну корист, толико сурово да су уништили не само егзистенцијалну супстанцу Србије, него и сопствене партије – све до једне, без изузетка. Друга компромитована фраза опозиције је „влада експерата”. Српско друштво већ је осетило на својој кожи „благодети” таквог концепта. Данас се иза њега крије неповерење опозиционих лидера у сопствену политичку компетентност и ауторитет. И тако даље, по свим тачкама овог недораслог папира. Исти „уговор” и исти извођачи већ су једанпут упропастили ову земљу. Данас, када се Србија уздиже изнад развалина које су оставили за собом, они би поново да је повуку у амбис.

Безидејност опозиције не може да буде алтернатива стратегији опоравка, успона и будућности Србије која се већ остварује. Али, ако се упари са захтевом да се распишу избори на које она неће изаћи, онда постаје јасно да циљ опозиције није конструктивна критика власти, него деструкција српске позиције у тренутку када се воде преговори о најважнијем националном питању – о Косову и Метохији, и када убрзани развој Србије и повратак међународног угледа изазивају нервозу код наших супарника у окружењу и њихових покровитеља. Коме то одговара? Грађанима Србије свакако не.

Директор Завода за уџбенике

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа