Ђилас против Ђиласа

Зна се да није пристојно завиривати у туђи новчаник, али јунак ове приче је човек који је био у врху власти, а у ово време је лидер опозиције па га таква биографија неизбежно доводи у центар сталне пажње. Његов узлет у јавност кренуо је кад је од Слободана Милошевића, као вођа љутих студената, лицем у лице, тражио оставку. Слоба му је није дао, али му је дао даску. Одскочну. Успон Драгана Ђиласа управо почиње у том часу. За разлику од многих који не желе да причају о првом зарађеном милиону, он ту причу редовно и јавно понавља. Да би то постало истина?

Као млади студентски побуњеник није располагао било каквим капиталом. Имао је за виршле, али не и за више од тога. Више пута у јавности се бранио и покушао да објасни како је успео, скоро без ичега, да направи успешне фирме и да се, као имућан човек, потом опроба у политици.

Све у свему, сладуњава холивудска прича: имао је превише па му је политичко ангажовање дошло онако, из душе. Факултативно, али и као хоби и добар маркетинг. Ту причу нуде Американац Трамп, Украјинац Порошенко и Албанац Пацоли. И пролази им, по сценарију „прво паре па политика”, а не као сви „одвратни, поткупљени и подмитљиви службеници народа” који помоћу политике дођу до пећине са златом.

Ђилас, као проницљив човек, знао је шта да уради с капиталом који није имао. Тврдио је више пута да је на крилима новца слетео у политику и да му фирме и даље послују суперпрофитабилно. А није било баш тако!

Дакле, где је зарадио прве веће паре којима се хвали да су му биле улазница у политички базен с топлом водом? Ђилас упорно наводи да је он „направио новац напољу” пре него што је ушао у политику 2004. године.

Неслужбена његова биографија потврђује да је пословао у Прагу, јер га је тамо одвела прва супруга која је добила стипендију за усавршавање… Простим увидом у Чешки регистар привредних лица, види се да је Драган Ђилас био у власништву три предузећа, „Крокус”, „Линеа” и „МД интернационал”. „Линеа” и „Крокус” су ликвидиране док је „МД интернационал” још у процесу ликвидације. Фирма „Крокус” од свог оснивања 1995. па до 2013. године није обављала пословне делатности и Привредном регистру никада није достављала билансе. Фирма „Линеа” угашена је на предлог Пореске управе града Прага јер је такође била мртва, без биланса и промета. Фирма „МД интернационал” је такође основана 1995, а Драган Ђилас је постао њен директор 2004. године. Следећих 10 година није достављала биланс стања па је започета ликвидација која још није завршена. Та фирма је пословала с губитком до 1999. године а следећих пет година регистровала је добит од око 74.000 евра. Последње године за коју постоји финансијски извештај на сајту, 2003, за плате два запослена исплаћено је око 8.000 евра а добит је исказана приближно 14.000 евра. После те године нема промета у овој фирми. Све у свему, што би рекли стручњаци, Праг није био обећани град нашем јунаку.

То своје богатство на које се позива није с те адресе.

Па, с које је онда?

Док је чекао да му „нарасте цена” и закорачи у Демократску странку, прибављао је себи материјалну логистику овде, а не у Прагу.

Јашући на таласима Петог октобра, већ 2001. године, Драган Ђилас основао је у Београду фирму „Дајрект медија”. Нешто раније, имао је маркетиншку агенцију „Овејшн”, с којом је и ушао у рекламни простор медија у Србији. Није тада Ђилас имао новац, него је имао дар за математику. Тај таленат препознали су његови политички ментори, па су му широм отворили врата медија. Како би друкчије, од оснивачког улога на рачуну своје прве агенције, не већем од хиљаду евра, за неколико година постао један од најбогатијих људи у Србији?

Данас холивудски сладуњаво звучи да је примљен у Демократску странку тек 2004. године, да је одмах постао члан Извршног и Главног одбора и да је од 2004. до формирања Владе Републике Србије 2007. обављао функцију директора Народне канцеларије председника републике, да је од маја 2007. до јула 2008. године био министар у Влади Републике Србије задужен за спровођење Националног инвестиционог плана.

А 2005. године, кад је већ било извесно да је „оверен” и на менаџерском плану, основао је компанију „Мултиком груп”, са оснивачким улогом од близу 1,5 милиона евра, или 49 одсто власништва. У састав „Мултиком група” ушла је његова фирма „Дајрект медија” и фирма „Емоушн продакшн”, која је имала лиценцу за све ријалити програме водећих српских телевизија. Признао је, ипак, јавно да се његово богатство овде увећало два пута а не 800 пута како га нападају…

– Није тачан податак, за који верујем да га је Александар Вучић погрешно добио, да је фирма чији сам сувласник од дана кад сам ушао у ДС, од 2004. године, до данас порасла 800 пута. Компанија је нарасла нешто преко два пута, односно исто онолико у динарима колико је порасло медијско тржиште на ком делује – рекао је Ђилас.

Таблоиди су открили да је Ђиласова фирма „Дајрект медија” купила највећи део рекламних минута РТС-а, које је скупо препродавала, открили су и да се частио вилом на Сењаку од милион евра, станом на Врачару од око 700.000 евра. И да ту, наравно, није крај.

Некадашња председница Савета за борбу против корупције Верица Бараћ означила га је као човека који је, захваљујући знатном утицају на тржишту рекламног простора, контролисао медије у Србији.

Ово се посебно односило на период владавине Демократске странке, када је Ђилас био један од њених највиших функционера и градоначелник Београда. Док је био на власти, развио је своје послове и увећао богатство, а његове фирме тих година имале су приходе мерене десетинама милиона евра годишње. У интервјуу за истраживачки портал „Крик”, рекао је да је финансијски помогао оснивање многих медија, али и да сматра да имовина функционера треба да буде транспарентна. На истом порталу стоји да је његова имовина, сумарно, у некретнинама 1.649 квадратних метара а у еврима – 24.375.347.

Шамар тужбе против медија и појединаца

Ђилас је до сада због „повреде угледа и части” поднео око 40 тужби, против медија – РТС, Пинк, „Информер”, „Ало” и „Српски телеграф”, политичких странака – СНС и СПС, те Александра Вулина, Горана Весића, Миленка Јованова, Синише Малог, Жељка Митровића, Драгана Ј. Вучићевића, Ненада Љ. Стефановића, Небојше Бакареца, и још низа појединаца.

У једном случају одштетни захтев гласио је на – милијарду евра. То се тумачи да Ђилас против правних и физичких лица, својом силом новца преточеног у масовне тужбе, застрашује медије и појединце, и тако их синхронизовани адвокатски тим редом одвраћа од критика уперених против њега.

Метод није нов ни његов, јер у многим државама тајкуни и моћници се одавно служе овим практичним начином застрашивања, који је у САД системски препознат и означен као систем СЛАПП (Strategic Lawsuit Against Public Participation) – Стратешке тужбе против учешћа јавности, а термин је уједно и акроним енглеске речи „шамар” (slapp).