Од цвета до песнице

Када је почела кампања за промоцију родно сензитивног језика, питала сам моју дугогодишњу саговорницу, која ради као психијатар у болници која 24 часа дневно збрињава најтеже менталне болеснике, да ли жели да је ословљавам са „психијатреса” или „психијатрица”. Уместо одговора, она ми је у шали предложила да је позовем на кафу и колаче, јер је управо завршила тешко дванаесточасовно дежурство и све што јој је било потребно јесте мало мира и угљених хидрата. Њен духовити одговор на метафоричан начин осликава реалност у којој су се боркиње за женска права у Србији избориле за то да се занимања пишу у женском роду, али се нису превише узнемириле због чињенице да многе породиље неће примати ни минималну зараду због измена Закона о финансијској подршци породицама с децом.

Када билансирамо ефекте борбе за женска права, намеће се горак закључак да смо се избориле за то да свака трећа клупа у републичком парламенту припада жени, али се нисмо избориле за то да се насиље у породици гони по службеној дужности. Избориле смо се за то да можемо да одлазимо у пензију у истим годинама као и мушкарци, али се нисмо избориле за то да жене у неким фабрикама не носе пелене, јер њихови послодавци имају специфично схватање радне етике. Нисмо се избориле да неплаћање алиментације буде кривично дело, иако више од половине очева након развода не плаћа издржавања за дете.

Аналитичари феминистичке провенијенције сматрају да се прича о родној равноправности исцрпљује на женама средњег и високог слоја друштва, јер је женама на дну социјалне лествице једнакост полова именица. Наиме, просечна ромска девојчица исписује се из школе пре петог разреда, прво дете обично рађа пре 18. године, а младе Ромкиње често постају жртве насиља у браку и породици – осим мужа, њих злостављају и чланови његове породице, с обзиром на то да најчешће живе у вишегенерацијским породицама. Због свега тога, просечан животни век Ромкиња износи 48 година, што је за три деценије мање од просечног трајања живота жена у Србији.

Због бројних архитектонских баријера и стереотипа околине, женама с хендикепом често је онемогућено право на образовање, жене на селу неретко се одричу имања у корист мушких чланова породице, а 74 одсто њих су неплаћени помажући чланови домаћинства.

Коментаришући положај жена у нашој земљи, председница Владе Србије Ана Брнабић каже:

„Мој утисак је да увек можемо више да урадимо на побољшању положаја жена у Србији. Мора да постоји континуиран и посвећен рад и управо због тога не смеју да нас заварају или уљуљкају неки позитивни помаци.  Оно што нам је у овом тренутку неопходно је доношење новог и модерног закона о родној равноправности. Током 2018. године спроведена је јавна расправа о нацрту тог закона. Том приликом у обзир су узета мишљења скоро 400 појединаца, удружења, послодаваца и других актера. Будући закон, на чијој се финализацији увелико ради, допринеће већем степену родне равноправности у нашој земљи и већем учешћу жена у органима управљања, руковођења и надзора. Акутан проблем нашег друштва наставља да буде насиље у породици. Поштујући Конвенцију Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици коју је Србија ратификовала, уведена је СОС телефонска линија која ће бити непрекидно доступна, бесплатна и покривати целу територију земље. Након доста проблема у реализацији овог пројекта, крајем прошле године послови пружалаца услуге СОС телефонског позива за жене с искуством насиља додељени су Центру за заштиту одојчади, деце и омладине у Београду. Услуга је обезбеђена 24 часа дневно, седам дана у недељи. На пружању услуге раде стручни радници, који омогућавају жртвама да у поверљивом разговору у најкраћем могућем року добију неопходну психолошку подршку и буду повезане с институцијама надлежним за пружање сваке врсте помоћи”, закључује Ана Брнабић.

Повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић сматра да се од некадашњег неписаног правила да „жена рађа, мушкарац ратује” доста тога променило – жене данас саме одлучују о свом животу, могу да бирају којим занимањем ће се бавити и имају право на образовање.

„Међутим, у стварном животу, још смо далеко од пуне једнакости и та борба за равноправност и даље траје. Гледано кроз призму статистике која говори о мањем броју запослених жена него мушкараца, мањим зарадама за обављање истог посла, мањем броју жена на местима одлучивања, као да тапкамо у месту. Наш културолошки образац, хтели ми то да признамо или не, и даље је преовлађујуће такав да се амбиција код мушкараца очекује, док су код жена породица и каријера најчешће постављене као опција. Још је теже женама из мањинских и маргинализованих група – жене с инвалидитетом, Ромкиње, самохране мајке, жене старије од 50 година и породиље воде различите битке с незапосленошћу, искљученошћу и отпуштањима с посла, а често не могу да остваре права на здравствену и социјалну заштиту”, сматра Бранкица Јанковић.

Потпредседница Владе Србије и председница Координационог тела за родну равноправност др Зорана Михајловић оцењује да жене никад нису добијале своју слободу и већа права, већ су увек морале саме да их освајају и то сваког дана.

„Улога жене данас је свакако видљивија него ранијих година, али је и даље далеко од онога какву бих ја волела да буде. Породично насиље, третман жене у медијима, бизнису, политици и читавом јавном животу, неједнаке плате жена и мушкараца за исти посао само су неке од ствари на којима читаво друштво мора да ради. Ми смо усвојили Националну стратегију за родну равноправност од 2016. до 2020. године, покренули смо пројекте са фокусом на економско оснаживање жена, настављено је родно буџетирање у великом броју општина, предали смо први државни извештај о примени Истанбулске конвенције и већ дуже време чекамо да Влада Србије усвоји нацрт новог закона о родној равноправности. Поносна сам на то што је Србија као једина земља која није чланица ЕУ, већ другу годину за редом урадила Индекс родне равноправности. И ти подаци говоре да је Србија у овој области за три године оставила укупни напредак за 3,4 поена. Србија је у родној равноправности боље рангирана од седам земаља чланица ЕУ”, закључује Зорана Михајловић.