У протеклој деценији убијено 350 жена

Упркос чињеници да из године у годину расте број закона, конвенција и прописа, који штите жену од насиља у породици, сваких десет дана једну жену убија најближи – муж, отац или брат. Статистика сведочи да је у претходних десет година око 350 жена у Србији завршило у читуљи након породичних свађа, а афоризам који кружи друштвеним мрежама „Нико не гарантује удатој жени да ће умрети природном смрћу” можда на најстрашнији начин сведочи о реалности у којој је жена најмање заштићена у свом дому.

Статистике такође говоре да свака трећа жена трпи неки облик физичког или психичког насиља. Случај Марије Лукић, службенице општине Брус, која је пријавила председника ове општине Милутина Јеличића за сексуално узнемиравање, након чега су њени лични подаци из здравственог картона завршили на друштвеним мрежама, заједно с адресом и матичним бројем, најбоља је илустрација тезе какав третман жртве насиља имају у нашем друштву.

Ни ту није био крај малтретирања и понижавања Марије Лукић. Цела општина Брус остала је без кабловске телевизије пет минута уочи телевизијске емисије у којој је она гостовала и испричала какве непријатне ситуације је пролазила током две године колико је радила као секретарица председника општине. Јеличић је у петак ипак поднео оставку, али, како су пренели медији, не својом вољом, већ под притиском Српске напредне странке чији је био члан.

Док социјални аналитичари оцењују да смо ми друштво које озбиљно толерише насиље и дозвољава га на различитим местима, координаторка Саветовалишта против насиља у породици Весна Станојевић тврди да свака жена може да постане жртва насиља. У сигурним женским кућама боравиле су жене готово свих образовних и социјалних профила, од чистачица до професорки универзитета.

„Све три сигурне женске куће стално су пуне – у њима се тренутно налази преко педесет жена и деце, а само током претходне године спас у последњи час у њима је потражило 164 жена и деце. Код нас бораве жене које су годинама батине буквално добијале за доручак, ручак и вечеру и нису имале подршку околине за излазак из тог породичног пакла. Многе жене долазе у сигурну кућу, јер једноставно немају куда да побегну од насилног партнера, а неке свесно избегавају одлазак код породице и пријатеља јер страхују да ће насилник покуцати на њихова врата и казнити их због пружања уточишта”, прича наша саговорница.

На питање – како коментарише парадокс да са порастом закона који штите жену од породичног насиља, расте и број жртава насиља, она одговара да промена закона, на жалост, не утиче на свест насилника, ни на убеђење околине да је насиље „приватна” ствар породице.

„Многа убиства била би спречена да су комшије позвале полицију, уместо што су појачавале телевизор када би чуле препознатљиву буку у суседном стану. Будући да многе особе кажу да се плаше освете пијаног и агресивног комшије, ја желим да подсетим да свако може да поднесе анонимну пријаву полицији”, истиче Весна Станојевић.

Она додаје да јој није јасно због чега се насиље у породици не гони по службеној дужности, већ је жена та која мора да поведе судски поступак против насилника. Пракса, наиме, говори да највећи број њих одустаје или прекида судски поступак због притиска породице и страха од освете насилника. Због тога се у пракси жртве насиља понекад суочавају с бизарним ситуацијама – уместо да насилника приведу када виде жену у модрицама, полиција подноси пријаву због ремећења јавног реда и мира, због чега на суд стижу оба супружника.

Иако је у првих годину дана примене Закона о спречавању насиља у породици изречено око 10.000 хитних мера удаљења насилника из куће, односно заштите жртве, координаторка Саветовалишта против насиља у породици Весна Станојевић истиче да су у унутрашњости Србије лични односи јачи од сваког закона.

„Када живите у малом месту, у коме се сви међусобно познају и повезани су комшијским, кумовским, пријатељским и родбинским везама, вероватноћа да ће полиција доћи у кућу жене која је пријавила насиље и приведе домаћина изузетно је мала. Чак и ако се насилник ухапси и проведе у притвору месец дана, он се враћа у исту кућу и неретко прави прославу с музиком како би целом селу, а пре свега жени, показао ко је газда и колико је моћан. Податак да већина убијених жена није пријавила насиље говори о томе да оне нису имале поверења у институције или да су се плашиле реакције насилника”, наглашава наша саговорница.