Медвеђа услуга

Често у писаним и електронским медијима чујемо синтагму Прешево, Бујановац и Медвеђа. Поред домаћих политичара и новинара, овај појам системски се користи и од стране Албанаца са Косова и Метохије и из Албаније. Вођен мишљу Виктора Клемперера да „речи могу да буду као мала доза арсеника: прогутају се неопрезно, чини се да немају никаквог дејства, и онда, након неког времена, осети се отровни ефекат”, имам потребу да укажем на неадекватну употребу овог појма.

Након побуне на територији општина Прешево, Бујановац и Медвеђа 2000. године Влада Србије формирала је тело које је требало да утиче на смиривање међуетничких односа и заустављање оружаних сукоба. Према Статуту, Координационо тело Владе Републике Србије за општине Прешево, Бујановац и Медвеђа представља административно-извршни орган.

Међутим, за 19 година, колико се користи, због неадекватне употребе почео је да поприма елементе административно-територијалног и географског појма. Домаћи политичари и новинари синтагму Прешево, Бујановац и Медвеђа најчешће употребљавају с намером да буду „политички коректни”. У случају албанских политичара употреба овог појма је намерна и има задатак да створи слику јединствене географске регије, са циљем политичко-територијалног дистанцирања од централне Србије.

 Анализом структуре простора општина Прешево, Бујановац и Медвеђа може се увидети да оне немају заједнички географски и историјски именилац. Физичкогеографски гледано, оне представљају дисконтинуирану територију. Прешево и Бујановац налазе се у изворишном делу Јужне Мораве, за разлику од Медвеђе, која је позиционирана у изворишту реке Јабланице. Између ових територија не постоји физички контакт.

На обликовање етничких карактеристика и друштвено-политичких процеса наведених општина велики утицај имао је Берлински конгрес (1878). Овај историјски догађај условио је етноцентричне миграције, што је подразумевало исељавање Албанаца са територија које су тада ушле у састав Србије. У том периоду Прешево и Бујановац остају у саставу Османског царства, због чега долази до интензивног досељавања Албанаца.

За разлику од њих, Медвеђа у том периоду улази у састав Србије, и на њеној територији долази до емигрирања албанског становништва. Непуних годину дана након тога на простору Медвеђе долази до повратка око 200 албанских породица. Њихов повратак на територију тадашње Србије охрабрио и гарантовао је Саид-паша, тадашњи албански официр у редовима српске војске. Ове повратничке породице населиле су се на десној долинској страни Јабланице у селима Свирце, Грбавце, Капит и Тупале, као и у етнички мешовита села Сијарина, Горња Лапаштица, Старе Бање, Равне Бање, Ђулекаре и Сијаринска Бања.

Према попису из 2011. године на територији Медвеђе живело је 7.430 становника, од чега 527 (7,1 одсто) албанске националности. У општини Медвеђа Албанци насељавају 16 процената територије, која има периферан положај с обзиром на то да се налази у висинском појасу између 500 и 1.000 метара надморске висине и ван значајних саобраћајница. Степен транспоновања албанске културе на простору Медвеђе је низак, што се може уочити посредством топонима. Албански топоними утврђени су само у границама насеља Свирце, Грабовце и Сијарина, и то искључиво ороними, односно називи који се односе на узвишења у рељефу.

То указује да су Албанци на територију Медвеђе дошли као сточари из Малесије у Албанији преко планинских обронака Жљеба, Мокре планине, Рогозне и Копаоника, пратећи пашњаке.

 Употреба синтагме Прешево, Бујановац и Медвеђа, као и недавна посета албанског председника Илира Мете, могу се сматрати покушајима политичко-територијалног транспоновања Медвеђе у албански етнички простор.

Географски институт „Јован Цвијић” САНУ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа