Ручак у тами

Попут Париза, Лондона, Барселоне, Москве или Истанбула, и Београд би могао да добије „ресторан у мраку”. У том специфичном угоститељском објекту особље чине слепе и слабовиде особе а гости ручавају и пију у потпуној тами. Његовим отварањем, како за наш лист каже Бобан Величковић, оснивач и председник Удружења „Гледамо срцем”, Београд би постао први град у региону с таквим локалом. Иако је ово удружење разрадило читаву идеју, проблем је – недостатак адекватног пословног простора.

„Осим запошљавања слепих и слабовидих људи, ресторан би омогућио онима који немају проблеме с видом да нас упознају и сазнају како изгледа живот слепог човека. Кад останете без вида, прво научите да верујете људима. Ако ми на семафору који нема звучни сигнал кажете ’сад је зелено’, ја морам да вам верујем. Отварањем ресторана хоћемо да други верују нама, да заменимо улоге, да ми водимо њих”, објашњава Величковић, који је потпуно изгубио вид пре 12 година.

Ресторани у мраку широм света, од Цириха до Куала Лумпура, представљају и туристичку атракцију јер нуде јединствено искуство. У одсуству чула вида храна осећа чулима укуса и мириса. У будућем београдском ресторану, госте ће на вратима дочекивати хостеса која ће им пожелети добродошлицу. Посетиоци ће при том моћи да у посебну касету одложе телефон, упаљач, цигарете и све друге предмете који производе светлост, али и изазивају стрес.

„Гости ће тако моћи да потпуно уживају, да буду максимално опуштени, али и да укључе друга чула”, каже Величковић.

Посетиоцима ће се потом представити неко од запослених који ће им све време бити на располагању. Тај момак или девојка ће их системом возића најпре спровести до места, стављајући им леву руку на ивицу столице, а десну на сто, да осете простор. Затим ће их кувар питати да ли су вегетаријанци, као и да ли имају посебан режим исхране. Гости ће потом бирати један од два оброка (рибљи или месни), при чему неће знати које ће конкретно јело добити.

„Сваки гост добија другачије јело и на основу мириса и укуса покушава да одгонетне шта заправо једе. На изласку из ресторана, посетиоци се враћају код хостесе, узимају ствари из касете и лагано улазе у светлост. Тад их кувар пита да ли су препознали шта су јели. Ако не погоде, показаће им слику оброка и објаснити им шта им је припремио”, наводи Величковић.

Подршку његовој идеји пружили су Удружење угоститеља и „Хорес”, али и Туристичка организација Београда, па је пројекат представљен и на недавном београдском Сајму туризма. За будући локал, Удружење „Гледамо срцем” већ има десетак људи који ће бити запослени, при чему сви говоре бар по два страна језика. Али, за пословним простором још трагају.

„То би требало да буде простор у центру града, због приступачности и туриста, али и пешачке зоне. Мора да буде у нивоу с улицом и у једној равни, без степеница, галерија, подрума, јер ће се храна служити на колицима. Локал би требало да буде подесан и за приређивање културно-уметничких дешавања, концерата, добротворних вечери и других дешавања на којима ће посредно бити упослено још слепих и слабовидих особа које свирају или се баве другим уметностима и активностима”, наводи Величковић, који се нада да ће после посете ресторану у мраку гости боље упознати слепе и слабовиде особе. И да ће им, кад их сретну на улици, самоиницијативно прићи и питати их да ли могу да им некако помогну.

Срећа је стање ума

Како би подстакао запошљавање слепих и слабовидих особа, Бобан Величковић је покренуо Удружење „Гледамо срцем”, чији рад помаже и београдска општина Звездара. Мотив за оснивање удружења Величковић је нашао у личном искуству. Он је, наиме, 2007. у 41. години потпуно изгубио вид услед, како каже, наслеђене болести, али и вишегодишњег стреса. Најпре му је 1997. преминула прва супруга с којом је добио двоје деце, Јовану и Николу, који су сад одрасли људи, а десетак година касније се развео од друге жене, с којом је добио ћерку Јану, данас дванаестогодишњакињу. Затим је наступила болест и губитак вида.

„У први мах почиње анксиозност, депресија, заокружен си мраком и не можеш да урадиш чак ни најбаналније ствари, попут стављања пасте на четкицу за зубе. А онда себе питаш хоћеш ли да будеш биљка или желиш живот. Схватиш да мораш да будеш узор деци, као родитељ. Ако седиш у кући, заокружен мраком, коме си ти пример и шта од тебе деца могу да науче? Уосталом, срећа је стање ума, а не околности. Моја је околност да сам слеп. А да ли хоћу да будем срећан? Наравно”, каже Величковић, који данас живи у браку с трећом супругом Љубицом, с којом је добио четврто дете – ћерку Елену.