Од „Балканских источника” до заборава

Више пута због бунтовничког става робовао је по којекаквим казаматима, Гаврила Принципа је подучавао латинском језику, а упркос томе што је ослепео пре тридесете године, у завештање нам је оставио најзначајнија дела класичне филологије и велики допринос археологији, балканологији, етнологији, историји религије… Ове године обележава се пола века од како је изашло дело „Балкански источници” Милана Будимира, великана кога је шира јавност готово заборавила. Реч је о књизи која је синтеза целог његовог научног рада дугог четири деценије, а бави се значајем старог и новог Балкана за нас, али и за цео свет.

– Бавио се класичним језицима, истраживањима из античке лингвистике и књижевности, и старобалканским језицима. Студије је завршио у Бечу и после тога је радио као професор на Универзитету у Београду. Библиотека Савеза слепих носи његово име, што је нама велика част. Драго нам је што је један тако значајан човек повезан са нашом установом. Уједно, мислимо да његово име на прави начин репрезентује ову институцију будући да је и сам Будимир припадао популацији којој је она намењена – каже Борис Дончић, запослен у овој библиотеци.

Осим овде, Будимира се сећају у научним круговима, и у Српској академији наука и уметности, чији је дописни члан био од 1948. године, а редовни од 1955. Иако постоји таква иницијатива, по њему још није именован ни најмањи сокак у Београду, чија би табла, можда, навела неке млађе људе да се запитају ко је Будимир и заинтересују за његов изузетно плодан рад.

Рођен је 2. новембра 1891. године у Мркоњић Граду, а како је својевремено говорио, био је приморан да се бави филологијом јер му је мајка говорила икавским, а отац ијекавским наречјем. Међутим, како нам открива Будимиров унук по ћерки, Зоран Плавшић, некадашњи новинар нашег листа, он је ипак више нагињао математици. Случај је међутим хтео да му буде одобрена стипендија за језике, па се управо тој области и посветио.

Још као студент показао је немиран дух, а био је близак организацији „Млада Босна”. Када је Принцип желео да пређе из трговачке школе у гимназију, баш Будимир му је био тутор за латински језик.

– У једном тексту још 1938. године писао је да опасност прети од Немачке. Бавио се револуционарним радом и као студент, па је због тога изгубио аустроугарску стипендију. Зато што је више пута био у затворима, изгубио је и вид – прича Плавшић.

Будимиров унук станује у кући у коју се његов деда доселио 1931. године из Професорске колоније.

– Некада је постојао један покрет који се звао Радничка демократска напредна омладина. Тако је и моја мајка Радена добила име. Она се удала за мог оца, Николу Плавшића који је био комуниста па се није слагао са дедом. Тако да једно време у детињству нисам живео са њим. Али, причали су ми да је, када сам се родио, у Тиршовој улици, као треће дете у ослобођеном Београду, деда извадио једну фотељу, ставио је на шпедитерска кола и тако су ме довезли кући – прича Зоран.

Пошто је његов дека био слеп, највише се о њему старала жена Цвијета, а кроз кућу су стално пролазили студенти. Будимир им је диктирао текстове, па је тако себе у шали називао „диктатором”.

– Тачно је знао где му се која књига налази на полици. Устао би из фотеље, пружио ми је и тражио да му пронађем део који му је потребан. Радио је од 9 ујутру до поднева, па онда од 16 до 19 сати. Често је тражио да му читам, а ја сам имао проблем јер сам знао само француски и енглески. Он је говорио четири језика, а служио се са њих 12, 13 – присећа се Плавшић времена које је проводио са дедом.

Милан Будимир је, каже, био пасионирани слушалац радија. Тако је једном чуо да је у Загребу изашао нови генератор и свом унуку предложио да му то буде тема за матурски рад. Наручили су научни часопис из Хрватске, а онда је Зоран одушевио професоре причајући о овој, потпуно новој теми о којој они тад нису ништа знали.

– Учио је своје студенте да размишљају и тврдио да није довољно изучавати само латински и грчки, већ истраживати много дубље. Сматрао је да смо ми, Срби, били на „извору” јер смо били близу античке Грчке, а да су сви остали језици и културе „чорбине чорбе чорба”. Култура се одатле, говорио је, проширила прво на Рим, а тек онда на читаву Европу – казује Плавшић додајући да је његов деда издавао неколико часописа о балканским народима и пореклу Срба.

Био је то човек који је са Ивом Андрићем по смедеревском крају бирао вина, а уједно друговао и са берберином Богољубом који му је долазио на свака два дана да га брије. Познавао је тајне језика и културе, али је, упркос томе што је био слеп, знао да чисти грашак и спрема вечере по рецептима које је научио док је био кувар у аустроугарској војсци. И док се свакодневно бавио менталном „атлетиком” пишући књиге, студије, расправе и чланке, сваког јутра радио је и „фискултуру”. И то тако, објашњава Плавшић, што је намештао кревете себи и жени. Ујутру је, знало се, имао обичај и да из ормарића узме флашу ракије, и повуче само један гутљај, да пропере грло.