Дозволимо мисли да изрони

Живимо у времену брзине и количине информација. Непрестано нас пресрећу и намећу нам се. Чак и када се покушамо сакрити од њих, нађу нас. Као неки биохемијски отров без укуса и мириса, а са разарајућом снагом уништења. Можемо ли се спасти? А што их је више, смањује се дужина и значење њиховог трајања. Закон понуде и тражње беспрекорно делује, зар не. Да ли смо некада покушали да набројимо колико смо их у једном дану чули? Колико њих смо успели да поновимо наредног дана, наредне недеље?

Све више је њих. Све мање је нас. С њиховом брзином и количином, све мање је времена и простора за мисао, за суочавање идеја, за смисао, за драгоцену паузу. Исхитрене одлуке кобно нас кажњавају. Суноврати у амбисе из којих се тешко можемо вратити као појединци и као нације умножавају се.

Да ли се сећамо када смо ослушнули тишину у којој су нам се непремостиви сукоби расплели? „Не пратим вести ових дана… што мање знам, јасније ми је шта се стварно догађа,” одговорила сам ових дана своме другу који ме је упитао шта мислим, како ће се завршити једна од низа криза с којом живимо, изблиза или издалека. Брзина и количина информација о тој или некој другој кризи замагљује нам визуру. Као у олуји у којој снага, брзина и количина кишних капи замагљују стакла на колима која ни најбољи брисачи ни расхладни уређаји не успевају да победе. И онда, станемо, сакријемо се, сачекамо да олуја прође.

Покушајмо да ослободимо једну годину, један месец, једну недељу, један дан, један сат, једно трајање за паузу од информација. Дозволимо свакој мисли да изрони и покаже нам свој raison d'être. Суочимо их. Сачекајмо. Дајмо им време за врење. Не журимо у кисело вино и кобне исхитрене одлуке. Стрпимо се за вино са пуним букеом.

Покушајмо да ослободимо једну годину, један месец, једну недељу, један дан, један сат, једно трајање за паузу од информација, а постојање са драгим нам људима, онима које знамо, или које нам је судбина подарила док чекамо на семафору, у самопослузи, код лекара… Окренимо се једни другима. Ослушнимо се. Послушајмо се. Погледајмо се. Додирнимо се. Покушајмо да не дозволимо лави информација да нас затрпа.

Мудрост предака нас учи „Што је брзо, то је кусо”. Имамо ли прилике да послушамо „мудрости предака”? Имамо, него шта него да имамо. Млада студенткиња, одлазећи у град на студије, с љубављу је обећала својој баки да ће за сваки распуст доћи код ње на домаћу супу и на разговоре са њом. „Хоћу да слушам твоје приче, бако.”

 Можемо се спасти.

Професор Универзитета на Флориди

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа