Одело за школу, слет и посело

После више од двадесет година, школске блузе и кецеље се враћају – додуше само на месец дана – у галеријски простор Педагошког музеја, да подсете како су ђаци некада били обучени док су седели у учионицама.

Тим поводом сашивено је тридесетак модела које ће мали и велики манекени „прошетати” вечерас пред посетиоцима у дворишту зграде у Узун-Мирковој улици у Београду, током манифестације „Ноћ музеја”.

Мр Љиљана Станков, виши кустос музеја, потрудила се да оне који се радо сећају школских дана, строгих професора и наравно униформи, подсети да су некада „изгледали као прави ђаци”, а оним млађим, евентуално и дизајнерима, да понуди инспирацију да смисле нешто модерно и згодно што би могло да се назове неким ученичким обележјем.

– Осамдесетих година прошлог века кецеље су се некако изгубиле у свим оним дешавањима. Нису званично укинуте, али нико није био кадар да их одржи у време штрајкова и дана када деца нису ишла у школу. Ипак, погледајте иностране школе, тамо униформа никоме не смета. Напротив, млади је носе због традиције и престижа. Зато и мислим да би неки даровити креатори могли сада да осмисле неки део одеће који би ученици носили у учионици и разликовали се од вршњака из суседне школе – каже мр Станков.

Изложба у Педагошком музеју се зове „Да ли за школу, слет ил’ посело, важно је било лепо одело” и њоме је обухваћен период од средине 19. века до тих помињаних осамдесетих година прошлог века када су плаве кецеље завршиле свој мандат.

– Ту су и одела која су ђаци облачили за приредбе, на школским свечаностима, прослави Светог Саве, али и на спортским такмичењима и другим удружењима. Ту су и соколске униформе, дресови гимнастичког друштва из Крагујевца из 1906. године, па одећа припадника Јадранске страже, скаута, планинки и извидника, пионира из послератног периода – побраја наша саговорница. – Биће ту и морнарских одела из осамдесетих година деветнаестог века која су била врло модерна у Европи, да би касније двадесетих-тридесетих година прошлог века чак ушле и у ђачке ормаре и постале радо ношене униформе. Отуд многобројне бело-тегет комбинације.

Јесте да су европски модни ветрови одувек дували и у нашим крајевима, али мр Љиљана Станков подсећа да смо ми волели и своју традиционалну одећу. Тако су 1847. године ђаци Лицеја, који је био највиша образовна установа, основали своју Дружину младежи српске и још тада почели да носе народну ношњу, да враћају народно одело и облаче „душанке”, дуже јакне са украсима. „Душанке” су одраз враћања националној историји и цару Душану, као и „лазарице”, назване тако у знак поштовања кнеза Лазара, као што су Мађари имали своје „атиле”.

Кустос подсећа да ће ова изложба о школским униформама показати и како се некада живело у малим и великим градовима.

– Држава је увођењем униформи хтела да покаже где ко тачно припада, којој школи, чиме се бави. Између два рата дечаци и момци су носили качкете, мада су биле дозвољене и шајкаче, а девојчице и девојке – црне или тегет беретке. Ознака гимназије су биле траке, специфичне за сваку посебно. Стручне школе су имале своје знаке, зупчаник или детаљ који указују на занимање. По томе су се препознавали у граду. Ученицима је зими до седам било дозвољено да излазе у град, а лети до осам сати. После тог времена су морали да буду у пратњи својих родитеља или да имају посебну дозволу школских власти да могу да буду ван куће тако касно – подсећа мр Станков.

Током дана су имали много обавеза у школи, са својим спортским и осталим дружинама, тако да им увече није ни било до провода.

– Били су контролисани и на летњем распусту. Лична сведочења која сам слушала су необична за ово наше време. У Петровграду, данашњем Зрењанину, ђаци су радо ишли у биоскоп. Знало се који су филмови били њима намењени, али су они волели да се искраду и оду да виде и понешто друго. Школске власти су им доскочиле када су виделе да је то учестало, тако што су после филмског журнала палили светло у сали да виде има ли малолетних уљеза у публици – препричава своја искуства мр Љиљана Станков.

После Другог светског рада су кецеље, иако на фотографијама делују богато, биле скромне, без каћиперства, јер је ђацима говорено да су ту да уче а не да показују из које су породице и јесу ли богати. Униформе су ублажавале социјалне разлике, Савез пионира је окупљао неке нове клинце, прво су носили мараме, а капе су по кратком поступку скинуте са глава младих „јер су биле одраз бившег режима”.

Ни ревије, ни модела, а ни експоната на изложби, ни сада а ни у принципу не би било без музеја, депоа, људи који доносе драгоцене старе фотографије, вредних кустоса. Уз то, мр Станков посебно помиње кројачицу Душицу Марковић која се на разне начине довијала да сашије све моделе, да набави тканине које би подсетиле на оне старинске, чоју, али и растумачи која је то боја „затвореносигава”.