Двобој Буш–Обама

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 16. маја – Однос Америке према свету и света према њој могао би да буде осетно другачији ако њено кормило преузме Барак Обама – теза је појединих аналитичара, која се јуче потврдила у жустро испољеним разликама спољнополитичких приступа илиноиског сенатора и актуелног шефа Беле куће. Јаз између њих двојице местимично се чинио, при том, великим као онај који раздваја мир и рат, или бар практичност и идеологизацију.

Џорџ Буш је, укратко, јуче у Израелу оспорио Обамину спремност да дијалогом решава спорове са америчким противницима. Таква тежња је, по председнику, равна својевременој попустљивости појединих политичара према немачком нацизму.

Иако није именовао Обаму као таквог, добро информисана јавност је лако препознала да је мислио баш на њега и његову исказану вољу да преговорима са Сиријом и Ираном покуша да смири ситуацију на „проширеном Блиском истоку”, додатно усковитлану америчком једностраном инвазијом 2003. на Ирак. Таквим јучерашњим иступом, Буш је усковитлао и овдашњу, већ јако узбуркану, политичку сцену. Директно се умешао у изборну трку за место које напушта праћен рекордно ниским рејтингом, а уједно је, како су му одмах пребацили опозициони демократи, прекршио правило да се наступи државника у иностранству не користе у партијске (републиканске) сврхе и „опањкавање” домаћих неистомишљеника.

Смисао Бушовог напада био је, како процењује и „Њујорк тајмс”, да нежељеног могућног наследника представи као „слабића” у борби против тероризма и тако ојача конкурентност републиканског председничког кандидата Џона Мекејна. Дотични је хитро подржао председникове жаоке на рачун потенцијалног ривала…

Обама је као лажне одбацио учестале оптужбе на његов наводни мањак патриотизма (при чему су се критичари позивали и на то што на реверу не носи значку са америчком заставом и на „запаљиве” изјаве његовог бившег свештеника). Претходно је већ изјавио да „истрајно одбацује приступе по којима сваки наговештај стратегије, која укључује дипломатију, третира као акт мекушца или предзнак предаје или невољност да се победи тероризам”.

И низ других демократских првака осудио је председникову прозивку, какву је он раније користио и за нападе на противнике рата у Ираку, за који се касније утврдило да је поведен неоснованим поводима. То што је Буш учинио у Израелу „испод је нивоа достојанства његове функције”, оценила је председавајућа Представничким домом Ненси Пелоси. Обаму је „у заштиту” узела и његова страначка конкуренткиња Хилари Клинтон, али уз напомену да би она „боље” (од њега) изашла на крај с републиканцима…

Обама је већ у неколико наврата критиковао Бушов приступ као искључив и да је недовољним разумевањем за интересе и потребе других оштетио међународни престиж САД. Своје залагање за дијалог као важан метод у решавању спољнополитичких спорова образложио је и поступцима појединих ранијих председника као што су били Џон Кенеди, Роналд Реган (у контактима с бившим СССР-ом) и Ричард Никсон (с Кином). Рекао је и да гаји велико поштовање према прагматичности Џорџа Буша старијег (оца садашњег председника), а да и сада „треба да бодримо актере на размишљање о практичним а не идеологизованим приступима”.

Подсећајући да је у раним деведесетим међу републиканцима и демократама било неслоге и око тога да ли против ондашње Југославије треба да се изведе „хуманитарна интервенција” (до које је дошло касније у мандату Била Клинтона), коментатор њујоршког дневника закључује да Обама рационално себе сврстава у „реалисте који верују у постизање споразумних решења”. Подсећа, додаје аутор, и на Харија Хопкинса (дипломатског саветника демократског председника Франклина Рузвелта) и на Џејмса Бејкера (шефа дипломатије републиканца Буша старијег) који су давали предност практичности над идеологизацијом, карактеристичну за две последње администрације – и Буша млађег и Клинтона.

Овако или онако, тек обе актуелне верзије тих „династичности” виде у Обами – превратника. Човека који би, не само као први црнац на челу државе, унео оригиналности, као што су повећане дозе практичности и разумевања за неистомишљенике, које нису садржали њихови курсеви…

Анализама врло неизвесних могућности појединца да суштински промени политику суперсиле посвећени су и страни стратези. Аналитичар лондонског „Гардијана” им се прикључује подсећањима на Обамине мемоаре у којима је оживео успомене на период када се као шестогодишњак обрео у Индонезији (за чијег држављанина му се мајка, Американка, удала после развода са Обаминим оцем Кенијцем).

Цитира, тако, делове из којих се виде америчка мешања у унутрашње ствари те земље, па констатује да је Обама „једини (амерички председнички) претендент који је растао у земљи с масовним политичким репресијама и са увидом у цинизам америчке империје”. Наводи се и да га је мајка подучавала да се уздигне изнад „смесе незнања и ароганције које Американци често испољавају у иностранству”…

Све речено чини Обаму једним од најоригиналнијих феномена у новијој овдашњој па и глобалној историји. Могао би да оригиналност повећа ако постане први црнац на челу САД. Буде ли му то успело, чека га још већа и још теже остварљива оригиналност, коју најављује – промена шаблона Вашингтона…