Трауматизовано образовање

Сведоци смо многобројних и све чешћих ексцеса у школама. Проблеми у овој области су, међутим, много већи, јер упућени наводе да до јавности стиже свега 10 до 15 процената од стварног броја ексцеса. Овакве процене су преозбиљна опомена каквим путем водимо младе генерације.

Осврнимо се на неке разлоге оваквог стања. Још пре четрдесет година напуштен је критеријум уписа на више и високе школе наставничког смера са претходно завршеном гимназијом или учитељском школом – и то ученика одличног успеха (евентуално, врло доброг). Ово je, уз дуготрајну небригу друштва за материјални положај наставника, истањило квалитет кадрова у образовању. Међутим, и у овим условима, релативно висок ниво наставе је одржаван мерама надлежних органа. Прво, надлежне просветне службе (међуопштински просветно-педагошки заводи, касније одељења министарства и просветна инспекција) окупљале су веома стручне људе, доказане у овој области; такође,руководиоци школа су углавном бирани по принципу квалитета и успеха у раду.

Након двехиљадите године, из необјашњивих разлога, оба наведена критеријума су запостављена. Нови министар просвете је интерним налогом суспендовао дотадашњу саветодавно-инспекцијску функцију просветних надзорника и једноставно им затворио улаз у школе које су тако остале без одговарајуће помоћи и саветодавно-инспекцијског надзора.

Само ова промена упућује на неке од разлога због чега су наше школе засуте ексцесима.

Образовање је, затим, задесила још једна недаћа – масовна смена школских руководилаца. На иста места постављени су нови – на основу страначке припадности.Оваква несхватљива кадровска манипулација изазвала је огорчење у наставничким колективима и нарушила унутрашње односе.

То је постало главни узрок раздора у школским колективима, у којима је тимски рад први гарант успеха.

Због заштићеног незаконитог рада по школама дешавају се ексцеси – они у којима су актери ученици; ученици и наставници, као и они који се тичу сукоба и обрачуна унутар наставничких колектива.

Тадашњи министар с усхићењем лансира и нови изум – „школског полицајца”. Зар у установама које би требало да баштине васпитни рад, којима је то основно занимање, ђаке треба да васпитава полиција? Гора реклама овој делатности није могла бити приређена.

Имајући све ово у виду, грех је именовати као кривце за ексцесе оне који непосредно сносе последице – ученике и њихове родитеље, што је у медијима, нажалост, честа пракса. Мало је оних који су указивали на виновнике проблема у школама.

Зато, сматрам да је у решавању проблема образовања потребно да се ова делатност у потпуности врати струци и заштити од сваког вида страначких непросвећености и ускогрудости.

дугогодишњи директор ОШ „П.П.Његош” у Врбасу