Свађе због Крима

Специјално за „Политику”

Москва, 15. маја – Скандал због изјаве московског градоначелника Јурија Лушкова да је Севастопољ одувек био руски град и да ће тако остати интензивирао је дискусију о главној бази Црноморске флоте чије исељавање већ неколико година траже украјински политичари. Ситне свађе због појединих објеката флоте почеле су још 1990. године, да би после победе „наранџасте револуције” прерасле у праву кампању за напуштање Крима пре 2017. године, када истиче Споразум о статусу и условима боравка Црноморске флоте РФ на територији Украјине.

Проблеми су нарочито интензивирани пре две године кад је становништво спречило да се тамо обаве војне вежбе НАТО-а, што је консолидовало проруске снаге на полуострву. Власти су реаговале покушајима да се руски језик избаци као државни из Устава, а врхунац је био недавни покушај да се спречи прослава 225. годишњице Црноморске флоте у Севастопољу. То је довело до мобилизације најактивнијих проруски настројених грађана који су прикупили 100.000 потписа да се дозволи Црноморској флоти да остане на Криму заувек. Руска заједница на Криму обратила се руководству Русије да раскине Споразум о пријатељству, сарадњи и партнерству између две земље из 1997. и да у Устав РФ укључи ставове о неопходности успостављања политичког јединства народа историјског јединства Русије. Дума је затражила од комитета за ЗНД да припреми изјаву о ситуацији у вези са статусом Севастопоља, а Министарство иностраних послова Русије је украјинску забрану уласка у Украјину московском градоначелнику прокоментарисало речима да се изјава Лушкова о Севастопољу „поклапа са тачком гледишта већине руског народа, који је тешко поднео распад СССР-а”.

Иако се сам председник Јушченко, очигледно заузет новим проблемима с председницом владе Јулијом Тимошенко, није изјашњавао о најновијим догађајима, бројни политичари су пожурили да кажу да је статус Крима коначно решен и да нема шансе за његово преиспитивање, на шта је са руске стране, од људи који нису везани државним обавезама, одговорено да би било занимљиво видети шта ће Украјина урадити уколико Русија заиста одлучи да врати Крим...

Једини који за сада ћуте јесу кримски Татари које је својевремено Стаљин раселио из Крима, а који су још 1991. донели Декларацију о националном суверенитету кримско-татарског народа”, према којој је Крим „национална територија” кримских Татара и „само они имају право на самоопредељење”.

Опредељење украјинског руководства да земља постане чланица НАТО-а неспојиво је са постојањем руске војне базе на њеној територији, па у складу с тим није чудно што се чини све да се та војна база укине. Али Севастопољ за Русију има велики стратешки значај. Крим се налази између вечито нестабилног Кавказа и Турске у којој је прилично јака идеја пантуранизма – идеологија према којој сви народи који говоре туранским језицима (татаро-монголски народи), а пре свега турски муслимани, представљају једну нацију и морају да се уједине и зато није случајно што Црно море неки експерти већ називају „великим буретом барута”, истичући аналогију с Балканским полуострвом.

Уколико би Црноморска флота напустила Крим, то би значило значајно слабљење позиције Русије у црноморском басену, што објашњава и жељу САД да по сваку цену увуче Украјину у НАТО. Зато су у Русији све гласнији захтеви да се преиспита споразум о границама с Украјином с обзиром на то да Крим, како исправно тврди Лушков, никад није био украјинска територија. Цитирају се Путинове речи да су уступци које је Русија чинила претходних година ишли само њој на штету – на повлачење из база у Вијетнаму и на Куби одговорено је експанзијом САД и НАТО-а на постсовјетском простору, тежња да се са Литванијом мирно договори довела је фактички до блокаде Калињинграда и захтева Вилњуса да му се исплати надокнада „за окупацију” током совјетског периода. Није мало оних који верују да ни до отцепљења Косова не би никад дошло да се руски миротворци нису повукли из покрајине.

Својевремено је Јељцин на украјинске територијалне претензије у вези са Белгородском области одговорио да и Русија може да тражи од Украјине своје територије. Тада, међутим, Русија није имала снагу да се за то избори, па су сви међународни уговори прављени тако да сачувају статус кво. Споразум из 1997. више личи на писмо о намерама него на озбиљан уговор којим две државе регулишу међусобне односе. Чињеницу да су непрецизно дефинисани ставови који се односе на успостављање веза са другим земљама, војну сарадњу и националне мањине, украјинска власт у последње време користи за покушаје да укине руски језик, да потписује војне уговоре са НАТО-ом, тврдећи истовремено да поштује уговор.

Русија, која је последњих година стекла нову снагу, заузела је веома чврст став у вези са ступањем у НАТО Украјине и Грузије, а изјаву Лушкова о Криму не би требало сматрати нимало случајном, а ни бројна упозорења руског руководства да је проглашењем независности Косова отворена Пандорина кутија бројних сепаратизама у свету.