Ко је запалио жито у ЕУ

Ситно одбројавање до избора за Европски парламент усијало је атмосферу у ЕУ, а речник лидера супротстављених опција постаје све сликовитији. Макронов програмски текст о „ренесанси ЕУ”, упућен грађанима свих 28 чланица, покренуо је револт, ионако на језику брзих, евроскептика. Заиста је помало чудно да француски председник, коме је драстично опала популарност од избора и који се суочава са жестоким вишемесечним протестима „жутих прслука”, предлаже концепт социјалне правде на нивоу ЕУ који не може да обезбеди ни у својој земљи.

МАКРОНИЗАМ: Да се наслути да су за његов концепт опстанака „пројекта ЕУ” важније неке друге теме, а да је одређивање минималне плате „која би била прикладна за сваку земљу” и о којој би се колективно преговарало сваке године – само мамац за најсиромашније грађане. Пред оне који промишљају политичку судбину своје државе у ЕУ, па и саме Уније, Макрон је поставио списак задатака за размишљање: заустављање чланица које урањају у национализам (брегзит, Мађарска, Пољска, Италија, Аустрија), писање новог концепта европске безбедности (у коме би требало задржати Велику Британију), забрана страним силама да финансирају европске политичке партије (алузија на доказане и недоказане руске кредите Националном фронту Марин ле Пен и Лиги за север Матеа Салвинија). На списку је и заједничка контрола граница (у којој би требало појачати улогу наднационалне организације „Фронтекс” у односу на граничаре у свакој држави на периферији ЕУ), као и заједничка политика према мигрантима (спор са чланицама Вишеградске групе, Италијом).

„Не смемо да дозволимо да националисти без икаквог решења искористе људски бес.” Овај Макронов закључак показује да Европа никада више неће бити иста: да су бес изазвали погрешном политиком; да дуго нису ништа чинили да га неутралишу; да суверенистима изгледа много боље иде кампања и да, иако не нуде можда нешто много боље, барем звуче уверљиво.

ШТРАХИЗАМ: Аустријски канцелар је чак био одмеренији од Виктора Орбана. Оне које је мађарски премијер назвао „корисним идиотима” у Европском парламенту, Ханс Кристијан Штрахе је именовао обмањивачима. Он је рекао да све у ЕУ подсећа на филм „Пирати са Кариба”: Капетан стоји пијан за кормилом и прати Меркел–Макрон курс иако види да ће се насукати. Европи отаџбина, која значи мање надлежности Брисела а више националног суверенитета у одлучивању, вероватно ће се придружити и Орбанов Фидес, који би морао да се извини народњачкој европској групи партија да би у њој остао. Орбан до сада није показао склоност ка повлачењу и није упамћено да се некоме извинио. Тако да је сасвим реално очекивати престројавање у европским групама, беспоштедну борбу за сваки глас и стварање две осовине које ће се у следећем мандату тући до последње полуге утицаја и последњег евра.

Чувени амерички политиколог Френсис Фукујама тврди да ЕУ мора да се супротстави Орбану и свим другим „ауторитарним” системима, али не остаје дужан ни центристичком језгру у ЕУ, упозоравајући да је управо Европска комисија као најмоћнија институција, најмање демократска. Ако је западна демократија у кризи, онда је јасно зашто национални идентитети постају јачи од европске свести. Фукујама каже да се та европске свест данас може наћи само код елита које заиста једине профитирају од заједничке Европе.

МЕЈИЗАМ: Уколико британски парламент за који дан не усвоји споразум који је премијерка Тереза Меј постигла са Бриселом, а који су посланици већ једном одбацили – утолико ће горе бити по референдум и већинску вољу Британаца. Јер Велика Британија онда можда никада неће изаћи из ЕУ, верују у влади. Барем ће излазак морати да се одложи. Брисел одбија поновно распакивање споразума, Тереза Меј тражи неке промене, знајући готово извесно да их неће добити, а парламент неће дати зелено светло да се излази без доброг споразума. Онда ће за непуне три недеље, када 29. марта куцне последњи час за брегзит, ово бити најједноставнији и најјефтинији начин да се одлука о изласку Британаца поништи. Без новог референдума, без нових протеста и невладиних организација које финансира Џорџ Сорос.