Прође и мартовски дерби

Маракана, звана Стадион „Рајко Митић”, под опсадом. Неколико сати пре почетка фудбалског боја, тешка опрема притисла чуваре реда и мира. Жандармерија и њена младост и снага на окупу. Дисциплиновани, стасити, мирни и ћутљиви. Има их са белим шлемовима, као да су мировњаци. А и ових у маскирним униформама са браницима на кацигама. Са штитовима као да иду на Термопиле. Прави Спартанци. Видех и вучјаке, а и неколико јунака на утовљеним коњима. Богме дивизија цела. Војвода Мишић би избио са њима до Стамбола. Уз ову дивизију прикључио се и пук жутих прслука. Помислих, јадан, да нису банули из Париза онако светлуцави, у складу са градом светлости. Али не, као маслачци процвали око стадиона, то су наши редари. Дошли да зараде који динар пензоси или полупензоси, наравно лиценцирани за ту службу. Има ту финог школованог света у годинама. Они дисциплиновано у колони, два по два шетају прслуке жуте и први попуњавају стадион.

Почиње дерби. Стадион гори, а песма се ори. Из ’иљада јуначкијех грла бијелих чује се „Гробари” и „Делије”. Ови једни бучу: „Цигани”, ови отпоздравом са севера „Гробари”. Ко ту кога велича?

Сви урлају на сваког, само ови у жутим прслуцима и њихови заштитници жандарми ћуте, посматрају околину и пазе да им неко не фрљне у лице коју петарду.

На крају ником ништа, 1:1. Једва по један. Џабе су се драли, псовали и макљали се. Онај ко доби по носу, томе и остаде. Само они у ложи стадиона погасише томпусе, задовољно се потапшаше по леђима, ка војводе јуначке.

Полако одлази прво јуначки север, пун псовки због ремија.

Југ се распевао и не иде никуд, они су тренутно иза замандаљених капија стадиона. Ко сме да их пусти у исто време, оне зване север и југ. Могло би доћи до магнетног удара, хаоса. А онда џабе и ови редари у жутим прслуцима, а и храбри млади жандарми.

Тако прође мартовски дерби 2019.

Један од највећих фудбалских дербија у свету. Ето, макар смо по овоме у врху.

Мића Миленковић,
Сликар, Београд