Ко омирише Дунав, не враћа се на море

У сутон ветровитог дана брод „Топола” испловљава из Београдског пристаништа на Савамали. Челична грдосија плени својим габаритом и снагом мотора која се осећа на палуби.

– Пловимо низводно ка 1170. километру у доњем току Дунава, временски услови су просечни за ово доба године, облачно уз појачан северни ветар, без отежане навигације – записао је капетан Борис Вујошевић у бродски дневник.

Реч је о теретном броду Предузећа „Иван Милутиновић” (ПИМ), потискивачу дужине 38,8, ширине 9,6 и висине 6,1 метар са два мотора јачине 650 коњских снага. Ова моћна лађа испред себе гура четири барже,свака је 75 метара дугачка и има носивост 1.500 тона.

У потпалубљу се налазе две простране кабине, горњи и доњи салон, спаваће собе, кухиња и купатило. Грејање је боље него у неким становима. Гледано с прамца баржи, „Топола” личи на праву тврђаву на води, па не чуди што у лађарским круговима важи за брод који прави највеће таласе на Дунаву.

Борис Вујошевић, искусни капетан унутрашње пловидбе, на командном је мосту или „рудеру”, како лађари називају овај део брода.

– У срећна времена, док је промет Дунавом био много већи, на „Тополи” је радило десет људи, док данас брод опслужује само петочлана посада – каже капетанВујошевић.

Уз кормилара, на овом броду су Велимир Зарић Веља, боцман или „мајка брода”, Зоран Класнић Сова и Милко Ненадић, стројари, Слађан Смиљковић Брља, морнар, и бродски кувар Александар Аца Точаковић. Сви су дугогодишњи радници ПИМ-а и прекаљени лађари.

(/slika2)–Тридесет пет година сам на води. Неко време радио сам као официр трговачке морнарице на прекоокеанском броду, а онда сам упознао своју садашњу супругу Бојану. Досадила су ми честа вишемесечна одсуства од куће и породице. Нарочито ми је недостајала супруга која је у то време била трудна, па сам напустио морску и прешао на речну пловидбу.Преселилисмо се у Београд, где и данас живимо са две кћерке – објашњава барба и не каје се јер, како каже, ко једном омирише Дунав не враћа се на море.

Поред нас промичу гурачи, тегљачи, самохотке. „Дај фрај”, „рундирај”, довикују се лађари на само њима знаном жаргону. Капетан преко радио-станице предлаже неком пролаз у „ауштек”, а стројар каже да мора да „нахрани пилиће који кљуцају”.У машинском одељењу откривамо да су „пилићи” уствари вентили мотора, који се непрестано крећу горе-доле, што заиста подсећа на кљуцање живине. „Храну” добијају од Милка и Сове који их пумпицом заливају уљем.

Следећег дана „Топола” стиже на одредиште. На природној граници са Румунијом, недалеко од Великог Градишта, тачно на средини реке усидрен је пловни багер „Стиг”, невероватна машина која усисавашљунак са речног дна и товари га на барже. Док траје утовар, у доњем салону је веома живо. Сова и Милко гледају тенис на телевизији, а капетан и остатак посаде жучно расправљају о послу.

–Плови се по 15 дана у месецу, по сунцу, ветру, киши – зими и лети, нико те ништа не пита. Код куће исто, увек има неког посла, неко обрађује земљу, неко ради приватно – каже Веља.

Шта ће се ког дана наћи на трпези искључиво зависи од Ациног расположења и инспирације. Свеједно да ли је то подварак, ђувеч мусака, пржена свињска џигерица, свежа риба, сарма, пре свега иде супа јер кувар не дозвољава да неки оброк прође без ње. Каже, ако хоћеш здраво да се храниш бар једном дневно мораш јести кашиком. Нико му не противречи, сви уживају у ручку.  

У сутон, Миле, главни мајстор са „Стига”, доноси лоше вести – багер је у квару, утовар се обуставља до даљег. Следи неподношљива доколица, ишчекивање резервних делова са копна, отказивање главног кормила приликом ноћног маневрисања по густој магли, олујна киша, опет досада, нервоза, носталгија, да би коначно, пет дана од поласка, у зору, „Топола” запловила узводно.

Погледајте како „овчице” пасу по Дунаву, каже капетан, показујући пену таласа. На питање колико ће трајати пловидба, одговара да све зависи од Дунава који има своје законе и променљиву ћуд. На срећу, тог дана река је била наклоњена лађарима који су пловили узводно. Док су бродови који су кренули у супротном правцу, због забране пловидбе, усидрени чекали по рукавцима и заветринама да се ветар смири, „Топола” је полако али сигурно грабила ка Београду. Тачно у поноћ,вођен сигурном руком искусног капетана, брод је са теретом пристао уз докове Савамале. Мотори су утихнули, заједно са ветром који је те вечери престао да дува.