Има ли кога

Болничка соба. На кревету до врата старац Благоје. Неће да легне, не може да стоји, зове: Сестро, ’оћу да идем. Тамо, показује руком ка ходнику. Прође сестра, колица шкрипе, вози пацијента у другу собу. Минут, каже, минут, стижем. Ево гуска, рече, чим дође. Нећу гуску, ’оћу да идем…

Сестра ниска растом. Како да поведе згуреног старца? Минут, каже. Враћа се са болничаром, са другог је одељења. Деко, ја ћу те повести. Ево, пружа руке. Идемо до ве-цеа. Нећу ве-це, ’оћу да идем на капију. Чекају ме син и ћерка. Дува ветар, има да се смрзну. Траже ме. Деко, моли сестра, није још време, хајде да једеш. Ево, супа.

Нећу, ’оћу на капију. Нису још стигли. Хајде, срце моје, да једеш. Деда неће да једе, ставио главу међу суве шаке. Плаче. Они ме чекају.

Ништа тужније нема него када старац плаче. Мене растужи и када видим старца како сам копа на њиви. Као да себе видим у малињаку, у Трешњевици.

Сестро, чује се из ходника. Минут, јави се. Одлази. Биле четири сестре, сада њих две, а Лена се спрема за Немачку. Чека папире. „Политика” 12. фебруара пише: „У последње две године само у Немачку иселилио се око 50.000 грађана Србије.” Само минут, каже сестра. Ишла би и она, али чува непокретну мајку. Отичу ми ноге, не могу да стигнем. Ево, летим.

Деда Благоје дозива. Сестро, ’оћу д’ идем. Траже ме, сада су у полицији.

Теже је чувати старца него мало дете. Дете можеш по гузи, шта старцу да радиш?

Да ме поведеш, пита ме. Хоћу, али не могу, пашћемо обојица. Ћути. Вади мобилни телефон. Погледај, ако знаш, јесу ли ме звали. Не могу да зову, нема сигнала. Он се поново заплака.

Сестра долази, доноси у тањиру чорбицу. Једи, деко, срце моје. Нећу једем, ’оћу д’ идем. Они ме траже, у полицији су сада.

Нема довољно сестара, нема лекара. Ови што раде у државним болницама су јунаци.

Ви разумете, каже. Упозорава штампа „Одлазе лекари, инжењери и други стручњаци, али одлазе и квалификовани радници, шофери… Не може политика бити на првом месту, него економија, сервис грађана и стални увид у свеопште стање нације.”

Отишао бих и ја, али коме су потребни старци. Старац из Големо село ништа не говори. Големо село, а пусто. Кажем како у селу Парада има само један чича од 75 љета. Новине писале. Писале како у становима налазе умрле људе када „провале врата.”

Шкрипе колица, и кревети гвоздени када човек легне. Стари, дотрајали, као и ови старци на њима. Нема пара, нису „опредељења средства”.

„У новембру прошле године, Врање је потресла прича о слепој и непокретној баки, старој 87 година, коју такође нико није желео да узме из болнице, иако је мајка шесторо деце. Она се и данас налази у Прихватном центру у Врању.”

Сестро. Ево, идем. Минут само.

Јеси ли видео на ТВ оне куће у „Задрузи”?

Само минут, каже сестра. Свако дан остајем по два сата дуже, вели хигијеничарка. Правница je, а и овде се запослила „преко везе”. Иде на преквалификацију за сестру, па ће у Норвешку. Колегинице отишле раније, уз „Збогом, мили роде”.

У граду се сваке вечери окупљају и протестују. Ишту зарађене плате, ратне дневнице, а фабрике распродате. Носе плакате: Гладни смо.

Са ТВ политичари говоре о „срећној будућности”. Откако знам за се, тако је како је, каже старац. Нас нико не чује. Пише пријатељ: „Али чему о томе, када овде људи чак ни сами себе више не желе да чују!”

Умире народ, ко никад, мрмља са петог кревета чича. Запрашују с неба, трују храном, памет узимају преко оних телефона. Неће имати ко да нас закопа, каже.

Сестро, зове деда Благоје. Они ме траже. Минут, само минут. Ево…

Ћутимо. Са ходника светло пада у собу. Како ствари стоје, стиже време па ће они што овде буду узалуд звати:

Има ли кога?

Књижевник, живи у Нишу и Трешњевици (код Ариља)

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа