Међународна оцена домаћих прилика

Својевремено је становити Еспен Јурлсон, добростојећи занатлија из Трондхајма у Норвешкој, послом свратио у Београд и остао у њему нешто дуже него што је пред пут најавио породици. Тачније, 27 дана дуже, колико су отац, мајка и млађи брат Арилд о његовој судбини знали тек оно основно – да је жив.

Покушао је сиромах касније да кроз неповезане кадрове сећања објасни својима кроз какав је „пакао” прошао, али узалуд!

Зато су родитељи, ево, две године касније, поменутог Арилда, млађег али зрелијег од Еспена, опремили за експедицију у Београд не би ли нашао и вратио изгубљено братовљево сећање на фамозних 27 „бланко” дана, међутим...

Судећи по развоју ситуације на терену, за коју годину ће и отац пут Београда?! Кол’ко да допуни празнину у Арилдовој биографији...

– Потпуно сам фасциниран вашим начином живота. Нарочито овим делом... – вели Арилд, ни за тренутак не престајући да се клати у ритму једног од хитова „етно-поп-духовно-народњачког” репертоара, на једном од дунавских сплавова, код Хотела „Југославија”.

– Можда сте, за мој укус, мало „агресивни” према себи, али знате да уживате и... имате прелепе девојке... И какво лудило умете да направите од најобичнијег изласка, без неког претерано важног повода. Музика вам је јако, јако чудна, али опија! Почео сам да схватам зашто вас тера да се напијете, побијете, поломите... – док читате ово пробајте да замислите бледуњавог Скандинавца, мутњикавог погледа с флашом пива у руци, који усред разговора убоде сваки десети стих елегичне песме о „њој, њему и његовој љубоморној жени...”, коју ће вероватно препевавати комшилуку, у земљи фјордова?! Тешко, је л’ да? Али не и немогуће.

Нарочито не ових дана када је због предстојећег „Евросонга” инвазија „стренџера” на 011 у пуном јеку.

Наравно, двадесетдеветогодишњи брат Арилд искористиће поменуту згоду као савршен алиби да остане још мало и раситни још коју београдску ноћ. С тим што је велико питање колико ће му после свега пријати фестивал лаких нота, будући да се „малко” одвикао од њих?

Но, истини за вољу, нити смо ми случајно налетели на Арилда „сплавара”, нити је он случајно забасао тамо. Заједнички именитељ и наш заједнички пријатељ, Миодраг, кривац је за „трауме” породице Јурлсон и уједно шерпас норвешке братије кроз престоничку тмину.

– Еспена, старијег брата, упознао сам сасвим случајно у кафићу, а где другде, него у „Силиконској долини“ (Улица Страхинића бана)?! Она је некако постала сабирни центар и полазна тачка провода, за госте из иностранства – кратак пролог пред суштину, покровитеља многих међународних пијанстава у Београду.

– Знате, што се њих тиче ово је елдорадо у којем забава траје 7/24/365, што је за земље из којих долазе – непојмљиво. „Долину” нарочито воле јер је близу центру града, препуна је изванредних кафића, који су, опет, препуни прелепих девојака. То је, у принципу, за њих погубна комбинација јер када се нађу усред тога једино како знају да одреагују је да се бетонирају од алкохола и распомамљених емоција... – вели Миодраг, филозофски, а нешто се мислимо: „Па што их онда не водиш у музеје и галерије, црни Миодраже?!”

– Рекох већ, Еспена сам упознао случајно, али нам је то познанство обојици остало у доообром сећању! Толико добро да је, видите, сад послао брата на „дообуку” и каљење...

Кад смо већ у патроли јерес би био не отићи и до фамозне Улице Страхињића бана. Пратећи Миодрагова упутства стигли смо до „Вепровог даха”, кафића у којем су Мартин, из Брна, у Чешкој, и Борјан, из Љубљане, добрано персонификовали име локала... Заједно чине убојиту комбинацију: Мартин је леп а Борјан зна српски.

– Ма ја сам толико често овде да се више не осећам гостом. И Мартин је колико знам барем једанпут месечно у Београду на четири-пет дана... – процеди Борјан кроз, што се оно каже: „Цуг – дете да окупа” и настави.

– Па наравно да смо одушевљени ноћним животом овде. А, ко не би био уз толико клубова, кафића и сплавова који увек раде?! Код нас је све у некаквим „еуропејским” оквирима, стерилно, превише зауздано... Лично, волим да одемо до сплавова, али не пречесто. Ово је ипак мој фах: пићенце у миру с пријатељима и одличан погледа на најлепше жене Балкана... У сваком случају, да се некако могу спојити наше плате и ваш начин живота – било би идеално. Наравно, и немогуће... – истину збори млађани Словенац. Мада је пословично, кажу: „У вину”, изгледа да после неколико хектолитара има и у пиву?!

Петорка браће несврстаних, у башти комшијског кафића, нажалост, није расположена за причу. Кибицују неке шипарице, рекло би се не старије од последњег заседања легендарног покрета.

Добро, све то је неизоставни део самониклог, аутохтоног и вероватно најаутентичнијег бренда престоног град – ноћног живота над Ушћем Саве у Дунав и јединог Победника у тој велеградској трци самог са собом – оног патинастог, Мештровићевог...