Битка за Румена Радева

Одмах после победе на Евросонгу у Бечу, поборници теорија завера одмах су смислили узрок и циљ оваквог исхода. Бугарској је из ЕУ бирократије понуђена шаргарепа, да колебљиву чланицу обасја европским гламуром, да се следећох годину дана у Софији и шире егзалтирано прича да је Бугарска Европа, да тако треба, да идемо ка њима а не на исток.

Али оставимо поборницима заверу. Победа певачице Даре са песмом „Бангараг“ скренула је пажњу на Бугарску, која се стабилизовала након пет година политичке кризе, а актуелни премијер Румен Радев добија на тежини у ЕУ захваљујући великој подршци бирача.

За годину дана Софија ће организовати своју Евровизију, а онда ћемо видети шта се дешава на најудаљенијем југоистоку Европе и да ли се формирао нови мини подблок земаља који „признаје“ Брисел, али сасвим сигурно жели већу независност.

Уз Бугарску, очигледно је важна и Румунија, иако је тамо ситуација другачија. Међутим, развој догађаја у обе земље као да резонује са низовима политичких догађаја које и сами знамо из прве руке, тако да прегледом шта се у њима дешава добијамо ширу слику целог региона чији смо и сами део.

Након што су чули прве изјаве новог бугарског премијера, Москва је саопштила да су „импресионирани“ садржајем и ставовима Румена Радева, а прва реакција унутар Европске уније био је страх да је један Орбан отишао, а други дошао.

 Али то није баш тако, суптилније је, нијансираније.

Више од Орбана, Румен Радев у свом односу са Бриселом подсећа на Словака Роберта Фица и Чеха Андреја Бабиша. Лакмус тест је његов однос према рату у Украјини и идеји о пријему Украјине у ЕУ.

Словак и Чех заузимају средњу линију између Москве и Брисела, сада им се придружио и Бугарин, и можда, ако послушамо изјаве политичара у другим земљама Централне и Источне Европе, Румен Радев неће бити последњи у реду. Нису сви на истој удаљености од Москве.

 Најближи, према изјавама, личним везама, па чак и идеологији, био би Роберт Фицо, други, додуше много дискретнији, али циничнији, вођен искључиво интересом, а не вредностима, био би милијардер Андреј Бабиш. Тек онда би следио Радев, који је евроскептик, али и Путинов скептик. Још даље низ пут је вероватно нови мађарски лидер, Петер Мађар, много проевропскији од ове тројице, али не и потпуно на бриселској линији.

Током свог мандата као председник Бугарске од 2017. до 2026. године, Румен Радев се снажно противио европској војној помоћи Украјини. Тврдио је да „помоћ Украјини продужава рат“. Додао је да Бугарска никада не би послала своје војнике у Украјину јер то није рат који се тиче његове земље.

„Као врховни командант, категорично сам против слања наших трупа у Украјину у било ком облику, противио сам се томе од самог почетка.“ Или: „Неморално је да Европа гура Украјину у даљи рат.“

Према Радеву, санкције против Русије су бесмислене и он би волео да купује руску нафту ако је цена добра, иако разуме да то за сада не може да учини. Он сматра да је Крим руски, а не украјински. Пре неколико месеци подржао је грађанске демонстрације против увођења евра.

Искључио је могућност симболичног бугарског финансирања помоћи Украјини. Међутим, за разлику од Орбана, сигнализирао је да неће ставити вето на иницијативе ЕУ које се тичу Украјине. То су урадили Фицо, Бабиш и Мађар. Такође, пошто је бугарска одбрамбена индустрија у успону, а немачки Рајнметал планира инвестицију од милијарду евра, фабрику која би делимично била финансирана европским програмом SAFE, не би му пало на памет да је угрози.

Непосредно пре априлских избора, које је освојио са 46 одсто гласова, Румен Радев је основао странку Прогресивна Бугарска, коју политиколози описују као популистичку левицу центра, или националистичку левицу, или лево-конзервативну странку. У преводу, то је друштвено конзервативна странка, укорењена у бугарској традицији, али са позивима на економску правду и деловима носталгије за социјализмом.

Радев је водио кампању на порукама о борби против корупције и залагао се за независно правосуђе и прогон неоправдано богатих. Вероватно уморни од сталног изласка на биралишта, трчања у круг, формираних коалиција и страшне политичке фрагментације, грађани су дали Радеву огромну подршку и први пут од 1997. године постоји странка са већином у бугарском парламенту.

Перцепција корупције међу бугарским грађанима је највиша у Европској унији. Ипак, како је коментарисао аналитичар Иван Крастев, Бугари на изборима нису бирали политички радикалне опције, већ човека који им делује прагматично, одговорно и војно озбиљно.

Радев је у Америци обучен за пилота ловачког авиона, а био је и командант бугарског ваздухопловства. Неки кажу да је много тога покупио из свог америчког војног одгоја, и да је склон и Трампу, али то још није доказано.

Бугарску је од 2009. до 2020. године, са два кратка прекида, водио Бојко Борисов, лидер странке ГЕРБ (Грађани за европски развој Бугарске). ГЕРБ је странка десног центра, важан члан ЕПП-а, а Борисов, некадашњи фаворит Ангеле Меркел међу лидерима новопримљених држава, био је неко на кога је Брисел могао да рачуна да ће се, упркос његовом колебању напред-назад, показати као поуздан савезник на крајњем југоистоку бриселског блока.

 Осврћући се на своје наслеђе, Бојко Борисов је чврсто поставио Бугарску унутар ЕУ и НАТО-а, упркос чињеници да већина Бугара осећа стварну везу са Русијом, засновану на верској и културној блискости.