"Хумореска" у режији Живорада Миновића

Осамнаестог јануара 1987. у "Политици" излази "хумореска" под насловом "Војко и Савле" у којој се препознаjу академици Гојко Николиш и Павле Савић. Текст изазива потресе у редакцији. Тражи се одговорност главног уредника Живорада Миновића и јавно извињење читаоцима и академицима, али то Миновић и његов колегијум одбијају. Креће серија партијских састанака од којих је била најбурнија дводневна расправа 11. и 12. фебруара.

На наше жестоке критике Миновић одговара да је колегијум планирао серију текстова у новој рубрици под називом "Записи о нашим суседима" и да је прилог "Војко и Савле" морао бити боље и другачије написан. Миновић истиче: "Када је Павле Савић оклеветан на ванредној седници Скупштине САНУ није било петиције, нити извињења. Зашто? Да ли неко поставља питање шта је то на Скупштини заступао Павле Савић а шта Гојко Николиш?"...

"Као главни уредник ја имам одређене обавезе и одређена овлашћења и на првом месту ми је обавеза да спроводим и реализујем политику СК... Кажем да имам обавезу да не допустим да било шта, што није на линији СК, што није његова програмска политика, да се у ’Политици’ не објављује" (према стенограму са Партијског састанка од 11. фебруара 1987). Миновић наставља: "Понављам, подигла се велика бура, отворено да кажем око једног дисидента који је отворено написао и тражио укидање СК..."

Партијски састанци у "Политици" се настављају, али до јавности ништа не допире. У међувремену ми се јавља Гојко Николиш и пита ме када сам рођен. Када му одговорим 1949. године, он ми прича да се у хуморесци ради о причи из 1954. године коју је лансирао генерал Никола Љубичић, што ће касније потврдити и више учесника у овој рашомонијади. Тражи телефон Жике Миновића како би му послао писмо да га објави у "Политици". "Политика" то писмо наравно није објавила и за њега се сазнаје у априлу 1987. када га објављује лист "Младост". У њему Николиш истиче да се обраћа Миновићу као "једином правном аутору знаменитог написа ’Војко и Савле’. "Жалим Вас, докторе Миновићу, али Ваше је време истекло, а и мојем се ближи крај. Жалим што сте своју савест затворили у кавез, што сте пред Вашим колективом и јавношћу учинили све могуће маневре да сакријете правог аутора, те сте тако преузели на себе одговорност за ауторство поменутог написа..."

"Када сам на партијском састанку јавно затражио од Миновића да каже ко је аутор одговорио је: ’Једноставно, стигла је у редакцију код мене та хумореска преко једног професора, пријатеља тог аутора...’" (цитат из стенограма од 12. фебруара 1987).

Пошто Миновић избегава конкретне одговоре, у "Политици", 4. јуна 1987. године, формирамо партијску комисију у саставу: Сава Даутовић, председник, и чланови Драгослав Ранчић, Љубодраг Чудомировић, Слободан Самарџија и Радислав Ћук са задатком да утврди како је хумореска објављена у листу. Изјаве дајемо илустратор "хумореске" Мома Марковић, сарадник у Недељном броју Драган Антић и ја. Главни и одговорни уредник Жика Миновић и уредник Недељног броја Александар Прља одбијају да то учине. Ја потписујем следећу изјаву: "Нисам писао, нисам донео и нисам утицао на објављивање". Прља тврди да није био ту, а Миновић да је дан пре објављивања хумореске био уморан и да је није пажљиво ни прочитао. Постављам, међутим, питање како је хумореску редиговао и потписао ако је "није читао", јер је оригинал "извучен" из коректуре "Политике" и сачуван. Из тога се рађа и дилема да ли је хумореска уопште стигла споља у "Политику" или је настала у њој, под окриљем Миновића.

Миновић у међувремену добија директиву од Слободана Милошевића да у случај хумореске уплете Ивана Стамболића, Драгишу Павловића и мене. Показало се да нас не могу тако лако политички сломити, требало нас је испрљати, а Миновић је био најпогоднији човек за то, јер је у својој "богатој новинарској каријери", од дописника из Пожаревца до уредника "Политике", слично већ урадио и Латинки Перовић, Марку Никезићу, Дражи Марковићу, Пери Стамболићу, потом Ивану Стамболићу, а на крају покушао и самом Милошевићу, али га је полиција извела из зграде у Македонској улици. Једино Едварда Кардеља није дирао.

На једном затвореном састанку у ЦК СК Србије, коме ја, наравно, нисам присуствовао, даје изјаву да сам му ја донео хумореску дан пре објављивања. Пошто је убрзо утврђено да тог дана уопште нисам био у "Политици", већ на састанку у ССРН Србије, он мења изјаву и каже да сам му телефоном најавио да ће добити коверту са текстом из Градског комитета.

Партијска Комисија листа "Политика" узима изјаве од дежурних уредника и сарадника, али нико не помиње Кљајића. Комисија подноси извештај Партијској организацији листа, 25. јуна 1987, али не успевамо усвојити закључке о одговорности Миновића за објављивање хумореске јер на седницу стиже екипа из ЦК Србије са задатком да се по сваку цену одбрани његов лик и дело.