Опседнутост влашћу

Као један од активних учесника Осме седнице нагласио бих да је и знатно пре ње више притајено него отворено долазило до идејно-политичких разилажења у руководству СК, а то ће рећи и у власти с обзиром на тадашњу улогу партије у друштву. Поларизација се сводила на две струје, условно речено на догматско-репресивну и либерално-демократску.

Прву је оличавао Слободан Милошевић, а другу Иван Стамболић, мада се дуже време чинило, а и било је тако, да су они идејни и политички једномишљеници. Разлике су испољаване првенствено у идејно-културној сфери, као и око Косова, мада је ту било различитих осцилација.

Милошевићева је струја, залажући се наводно за идејну чистоту и прави социјализам, практиковала репресиван однос према различитим културно-уметничким проблемима.

Низале су се забрана објављивања дела Слободана Јовановића, замена члана Савета Марксистичког центра људима из реда апартчика, штанцованих доктора без дела и угледа, смењивање редакција "Студента" и "Видика", забрана појединих позоришних представа, одузимање Октобарских награда и смена жирија јер су награде  додељене "идејно сумњивим кандидатима", покушај "дисциплиновања" писаца и њихових гласила уз смене редакција... А и Милошевић је учвршћивањем власти изгубио интерес за проблематику из тих домена.

Иван Стамболић је био промотор Милошевићев у разним видовима, најзаслужнији за његову брзометну партијску каријеру. Он је касно спознао да Милошевић више није његов млађи лојални сарадник него одлучни претендент на преузимање првенства у партијској и државној власти коју није желео ни са ким да дели. Том циљу је подредио сва деловања и систематично је радио на томе, нарочито бирајући подобне кадрове потребне за будући обрачун, за који је он бирао место и време.

У томе је имао издашну помоћ супруге Мире Марковић, такође патолошки опседнуте влашћу. Она је "дрмала" Универзитетским комитетом и имала значајан утицај у Градском комитету. И ту је кадрирала доводећи преко ноћи З. Тодоровића Кундака и своју бившу беби-ситерку, вечитог студента туризмологије, за извршне секретаре за културу. Регрутовала је са Универзитета научно и друштвено инфериорне, али "идејно проверене" догмате и послушнике, елиминишући све који су испољили креативност, слободоумност и интелектуалну самосталност, кад се радило о професорима и студентима.

Познато је да је за своју промоцију Милошевић демагошки искористио и косовски проблем и уз то популистички митинге "догађања народа". Уочивши значај информативних медија за намеравани циљ и у њима је извршио чистку и довео на чело ТВ "Политике" и неких других гласила стручно и морално недостојне људе тих положаја. Тако је диктирао и јавним мњењем и припремио терен за Осму седницу, за разлику од друге струје која је прилично пасивно посматрала припремање пуча...

Значајну подршку је добио и од одавно анахроних и истрошених кадрова које оличава генерал Љубичић, као спона у "континуитету револуције"...

Као што је познато, и ови шићарџије ускоро су били откачени из Милошевићеве композиције, а устоличени вођа наметнуо се као нови идол, "лидер каквог Србија није имала"; аплаудирала му је и САНУ, Удружење књижевника и друге асоцијације, првенствено оне националистичке оријентације које је Милошевић свесрдно пригрлио, не одричући се ни правоверности социјализму и комунистичкој идеји.

Заправо, он није марио ни за једно од ових опредељења, само је гледао да му послуже на учвршћењу и одржању власти, његове опсесије коју је скупо платила и још плаћа Србија.

На Осмој седници, као и на претходној затвореној седници Председништва  ЦК Србије, учествовао сам у дискусији, указујући на анахронизам и погубност једноумља и лоше селекције кадрова. Не треба да посебно истичем да сам био у бројчано занемарљивој мањини. Намеравао сам одмах да као губитник и противник актуелне политике оставком завршим свој мандат у ЦК. Међутим, нисам хтео да одем с лажним оптужбама Универзитетског и Градског комитета. Одлучио сам да чекам санкцију од Форума, како бих том приликом могао оповрћи исконструисане оптужбе, а и рећи неке истине о стварном стању у друштву.

До те прилике дошло је на седници ЦК Србије одржаној 22. јуна 1988. године, када су у кадровској чистки искључени Богдан Богдановић, Иван Стамболић и Васо Милинчевић, без присуства на седници прве двојице.

Био бих задовољнији кад бих могао данас рећи: "Извините, нисам био у праву у својим оценама и проценама пре две деценије", али нема места таквом задовољству.