Opsednutost vlašću

Kao jedan od aktivnih učesnika Osme sednice naglasio bih da je i znatno pre nje više pritajeno nego otvoreno dolazilo do idejno-političkih razilaženja u rukovodstvu SK, a to će reći i u vlasti s obzirom na tadašnju ulogu partije u društvu. Polarizacija se svodila na dve struje, uslovno rečeno na dogmatsko-represivnu i liberalno-demokratsku.

Prvu je oličavao Slobodan Milošević, a drugu Ivan Stambolić, mada se duže vreme činilo, a i bilo je tako, da su oni idejni i politički jednomišljenici. Razlike su ispoljavane prvenstveno u idejno-kulturnoj sferi, kao i oko Kosova, mada je tu bilo različitih oscilacija.

Miloševićeva je struja, zalažući se navodno za idejnu čistotu i pravi socijalizam, praktikovala represivan odnos prema različitim kulturno-umetničkim problemima.

Nizale su se zabrana objavljivanja dela Slobodana Jovanovića, zamena člana Saveta Marksističkog centra ljudima iz reda apartčika, štancovanih doktora bez dela i ugleda, smenjivanje redakcija "Studenta" i "Vidika", zabrana pojedinih pozorišnih predstava, oduzimanje Oktobarskih nagrada i smena žirija jer su nagrade  dodeljene "idejno sumnjivim kandidatima", pokušaj "disciplinovanja" pisaca i njihovih glasila uz smene redakcija... A i Milošević je učvršćivanjem vlasti izgubio interes za problematiku iz tih domena.

Ivan Stambolić je bio promotor Miloševićev u raznim vidovima, najzaslužniji za njegovu brzometnu partijsku karijeru. On je kasno spoznao da Milošević više nije njegov mlađi lojalni saradnik nego odlučni pretendent na preuzimanje prvenstva u partijskoj i državnoj vlasti koju nije želeo ni sa kim da deli. Tom cilju je podredio sva delovanja i sistematično je radio na tome, naročito birajući podobne kadrove potrebne za budući obračun, za koji je on birao mesto i vreme.

U tome je imao izdašnu pomoć supruge Mire Marković, takođe patološki opsednute vlašću. Ona je "drmala" Univerzitetskim komitetom i imala značajan uticaj u Gradskom komitetu. I tu je kadrirala dovodeći preko noći Z. Todorovića Kundaka i svoju bivšu bebi-siterku, večitog studenta turizmologije, za izvršne sekretare za kulturu. Regrutovala je sa Univerziteta naučno i društveno inferiorne, ali "idejno proverene" dogmate i poslušnike, eliminišući sve koji su ispoljili kreativnost, slobodoumnost i intelektualnu samostalnost, kad se radilo o profesorima i studentima.

Poznato je da je za svoju promociju Milošević demagoški iskoristio i kosovski problem i uz to populistički mitinge "događanja naroda". Uočivši značaj informativnih medija za nameravani cilj i u njima je izvršio čistku i doveo na čelo TV "Politike" i nekih drugih glasila stručno i moralno nedostojne ljude tih položaja. Tako je diktirao i javnim mnjenjem i pripremio teren za Osmu sednicu, za razliku od druge struje koja je prilično pasivno posmatrala pripremanje puča...

Značajnu podršku je dobio i od odavno anahronih i istrošenih kadrova koje oličava general Ljubičić, kao spona u "kontinuitetu revolucije"...

Kao što je poznato, i ovi šićardžije uskoro su bili otkačeni iz Miloševićeve kompozicije, a ustoličeni vođa nametnuo se kao novi idol, "lider kakvog Srbija nije imala"; aplaudirala mu je i SANU, Udruženje književnika i druge asocijacije, prvenstveno one nacionalističke orijentacije koje je Milošević svesrdno prigrlio, ne odričući se ni pravovernosti socijalizmu i komunističkoj ideji.

Zapravo, on nije mario ni za jedno od ovih opredeljenja, samo je gledao da mu posluže na učvršćenju i održanju vlasti, njegove opsesije koju je skupo platila i još plaća Srbija.

Na Osmoj sednici, kao i na prethodnoj zatvorenoj sednici Predsedništva  CK Srbije, učestvovao sam u diskusiji, ukazujući na anahronizam i pogubnost jednoumlja i loše selekcije kadrova. Ne treba da posebno ističem da sam bio u brojčano zanemarljivoj manjini. Nameravao sam odmah da kao gubitnik i protivnik aktuelne politike ostavkom završim svoj mandat u CK. Međutim, nisam hteo da odem s lažnim optužbama Univerzitetskog i Gradskog komiteta. Odlučio sam da čekam sankciju od Foruma, kako bih tom prilikom mogao opovrći iskonstruisane optužbe, a i reći neke istine o stvarnom stanju u društvu.

Do te prilike došlo je na sednici CK Srbije održanoj 22. juna 1988. godine, kada su u kadrovskoj čistki isključeni Bogdan Bogdanović, Ivan Stambolić i Vaso Milinčević, bez prisustva na sednici prve dvojice.

Bio bih zadovoljniji kad bih mogao danas reći: "Izvinite, nisam bio u pravu u svojim ocenama i procenama pre dve decenije", ali nema mesta takvom zadovoljstvu.