Археологија језичког памћења

У односу на своје претходне збирке и изборе поезије (нпр. „Страшни лик” или „Ток ствари”), најновији рукопис новосадског песника и критичара Симона Грабовца (1955) показује знаке несумњивог преображаја како технике песме и њеног формалног лика, тако и извесних мотивских иновација које свакако проширују смисаону оптику и читалачка очекивања. Навикнут на Грабовчев готово минималистички, згуснут и каткада рационално-алгебарски песнички поступак, читалац ове збирке биће спонтано увучен у један другачији, хуманији, лиричнији и свакако личнији говор песников – али уједно и у једну сложенију поетску ситуацију која почива на својеврсној археологији сећања о поступцима, догађајима, ликовима, стварима и речима.

Понирање у наталожене и често супротстављене токове и слојеве памћења одвија се спонтано, кроз наративну призму песничког субјекта који се потом разгранава у различите поетске инстанце и идентитете. Приближавање и удаљавање, умножавање и подвајање лирске оптике утиче и на унутарњу динамизацију временско-просторних координата у којима се, као у каквој алегоријској бајци, креће јунак Грабовчеве поеме. Кажемо намерно поеме, јер су три циклуса збирке „Исиот” („Прозори стакла”, „Треперава тачка” и „Ископине речи”) организована у облику фрагментарне дуге песме с аналитичким бројчаним ознакама које пастиширају научни дискурс. Без наслова, ови текстуални делови функционишу управо као својеврсне ископине, археолошки остаци препознатих животних ситуација и значења. Поготово оних које су везане за однос између стваралачких чинова оца и сина, односно платонистичког подражавања различитих нивоа реалности: света идеја и света ствари.

Као да у овој тачки песник води притајену полемику с онтолошким статусом поезије, с њеним преимућством, или пак илузијом да буде апсолутна стварност. Али, с друге стране, поезија никако не живи само од језика, већ и од песникове спретности и храбрости да се спусти што дубље у подсвесно, полузапамћено и тако накнадно језиком освести поједина значења која би иначе остала затамњена: „...ићи само по / концу слика сећања. Лавирати. / одржавати непостојећу равнотежу. / прашину узбуркати воду дићи а / не одавати ништа као у песми / коју пишеш. Невидљиви /ослонац наћи у детињству. /ходати тако да пропадаш / све дубље а / да не закачиш ни једну / од / кључних дубинских / мина непрозирне / песме (1.3.2. „Прозори стакла”).    

Сећање стога може бити прозирно и отворено за поетско истраживање само онда када песник покуша да рационалним поступком креира причу о настанку песме, попут Поа у „Филозофији композиције”. Па чак и тада, аутобиографско сећање вара, мењајући се у поетско сећање са својом властитом логиком и ограничењима: „куда је то водило нисам / могао да одговорим али нешто ме је вукло / да сазнам да ли је столица поред / стола, књига на свом месту, / лист папира празан некако / сам боље, даље видео кроз / предмете / иако / не могу да / сетим шта” (1.3.3.).

Чак и дугогодишња трагања за реликтима напукле приче, опасни силасци низ степениште до лавиринта у којима су похрањени ковчези с празним стилским фигурама и симболима – песника непрестано уверавају да је сваки покушај сабирања смисла јалов посао, увек непотпун и недостатан садржај. Излазак из себе, из свог тренутног идентитета често се рефлектује преласком из првог у треће лице (мушког или женског рода), у објективизован говор који у средишњем делу збирке врхуни прозном цртицом „Беседа о простору увек се своди на говор о времену” (овај прелаз у извесној мери нарушава ритам стиховних делова). Слике које се синхроно и симултано појављују овде и тамо, у тренутку писања и сећања, упућују на једну од уводних песама збирке посвећеној људској кожи као симболу одељености од света. Али и месту на којем се спољашња перцепција прелива у некакво унутарње интуитивно знање. Где ископине речи неумитно постоје, обасјане топлином пролазности и свог новог, увек друкчијег живота.