Arheologija jezičkog pamćenja

U odnosu na svoje prethodne zbirke i izbore poezije (npr. „Strašni lik” ili „Tok stvari”), najnoviji rukopis novosadskog pesnika i kritičara Simona Grabovca (1955) pokazuje znake nesumnjivog preobražaja kako tehnike pesme i njenog formalnog lika, tako i izvesnih motivskih inovacija koje svakako proširuju smisaonu optiku i čitalačka očekivanja. Naviknut na Grabovčev gotovo minimalistički, zgusnut i katkada racionalno-algebarski pesnički postupak, čitalac ove zbirke biće spontano uvučen u jedan drugačiji, humaniji, liričniji i svakako ličniji govor pesnikov – ali ujedno i u jednu složeniju poetsku situaciju koja počiva na svojevrsnoj arheologiji sećanja o postupcima, događajima, likovima, stvarima i rečima.

Poniranje u nataložene i često suprotstavljene tokove i slojeve pamćenja odvija se spontano, kroz narativnu prizmu pesničkog subjekta koji se potom razgranava u različite poetske instance i identitete. Približavanje i udaljavanje, umnožavanje i podvajanje lirske optike utiče i na unutarnju dinamizaciju vremensko-prostornih koordinata u kojima se, kao u kakvoj alegorijskoj bajci, kreće junak Grabovčeve poeme. Kažemo namerno poeme, jer su tri ciklusa zbirke „Isiot” („Prozori stakla”, „Treperava tačka” i „Iskopine reči”) organizovana u obliku fragmentarne duge pesme s analitičkim brojčanim oznakama koje pastiširaju naučni diskurs. Bez naslova, ovi tekstualni delovi funkcionišu upravo kao svojevrsne iskopine, arheološki ostaci prepoznatih životnih situacija i značenja. Pogotovo onih koje su vezane za odnos između stvaralačkih činova oca i sina, odnosno platonističkog podražavanja različitih nivoa realnosti: sveta ideja i sveta stvari.

Kao da u ovoj tački pesnik vodi pritajenu polemiku s ontološkim statusom poezije, s njenim preimućstvom, ili pak iluzijom da bude apsolutna stvarnost. Ali, s druge strane, poezija nikako ne živi samo od jezika, već i od pesnikove spretnosti i hrabrosti da se spusti što dublje u podsvesno, poluzapamćeno i tako naknadno jezikom osvesti pojedina značenja koja bi inače ostala zatamnjena: „...ići samo po / koncu slika sećanja. Lavirati. / održavati nepostojeću ravnotežu. / prašinu uzburkati vodu dići a / ne odavati ništa kao u pesmi / koju pišeš. Nevidljivi /oslonac naći u detinjstvu. /hodati tako da propadaš / sve dublje a / da ne zakačiš ni jednu / od / ključnih dubinskih / mina neprozirne / pesme (1.3.2. „Prozori stakla”).    

Sećanje stoga može biti prozirno i otvoreno za poetsko istraživanje samo onda kada pesnik pokuša da racionalnim postupkom kreira priču o nastanku pesme, poput Poa u „Filozofiji kompozicije”. Pa čak i tada, autobiografsko sećanje vara, menjajući se u poetsko sećanje sa svojom vlastitom logikom i ograničenjima: „kuda je to vodilo nisam / mogao da odgovorim ali nešto me je vuklo / da saznam da li je stolica pored / stola, knjiga na svom mestu, / list papira prazan nekako / sam bolje, dalje video kroz / predmete / iako / ne mogu da / setim šta” (1.3.3.).

Čak i dugogodišnja traganja za reliktima napukle priče, opasni silasci niz stepenište do lavirinta u kojima su pohranjeni kovčezi s praznim stilskim figurama i simbolima – pesnika neprestano uveravaju da je svaki pokušaj sabiranja smisla jalov posao, uvek nepotpun i nedostatan sadržaj. Izlazak iz sebe, iz svog trenutnog identiteta često se reflektuje prelaskom iz prvog u treće lice (muškog ili ženskog roda), u objektivizovan govor koji u središnjem delu zbirke vrhuni proznom crticom „Beseda o prostoru uvek se svodi na govor o vremenu” (ovaj prelaz u izvesnoj meri narušava ritam stihovnih delova). Slike koje se sinhrono i simultano pojavljuju ovde i tamo, u trenutku pisanja i sećanja, upućuju na jednu od uvodnih pesama zbirke posvećenoj ljudskoj koži kao simbolu odeljenosti od sveta. Ali i mestu na kojem se spoljašnja percepcija preliva u nekakvo unutarnje intuitivno znanje. Gde iskopine reči neumitno postoje, obasjane toplinom prolaznosti i svog novog, uvek drukčijeg života.