Враголанка и деда

Брендирање бизарне везе између лепе двадесетједногодишње девојке Милијане и деда Милојка од 74 лета обављено је савршено. О њима пише и британски таблоид „Сан”, што ће рећи да су голупчићи из села Пилатовићи остварили своје снове, а спин-доктори, који су креирали забрањену љубав, створили су нове националне јунаке. Ено их, већ пијуцкају кафу у „Паровима”. И тамо ће остати.

Већ се најављује да ће им се придружити Ера Ојданић, чија је улога већ написана. Херој треш народњачког мелоса с Ибарске магистрале у овом српском џумбусу, одиграће улогу трећепозивца Ђенке. Наиме, Ера ће пробати да им растури везу. Млађи је три године од Милојка, што значи да су му шансе велике. Осим ако се не појави Бора Дрљача и нацрта љубавни четвороугао.

Али каква је мука натерала згодну девојку и добродржећег пензионера да се прихвате ових улога, јер не треба имати никакве сумње да ће наредних месеци, а можда и година, проводити време у вили Хепи телевизије, док ће се, истовремено, таблоиди хранити њиховим авантурама, пласирајући их на насловне стране? Могла је, рецимо, да ради на њиви, у сеоској продавници или да срећу пронађе у великом граду, тражећи посао за плату од које ће преживљавати од првог до првог. Скаути моћне индустрије забаве понудили су јој пречицу ка врху. Постаће славна и богата, а када напусти овај ријалити чека је следећи. Па још један. И тако, од села Пилатовићи, па до вечности!

За такав животни пут потребно је одбацити све моралне скрупуле. Вероватно је гледала селфије некада анонимне Кије Коцкар. Читава нација преживљавала је њену брачну драму, прељубу, секс и освету уживо. После се, рањене душе и пуног новчаника, башкарила на Сејшелима. Позирала је у минијатурном бикинију. Ако се уда за фудбалера, само ће јој небо бити граница. Али госпођа Коцкар је донекле медијски истрошена и било је потребно наћи нову хероину која ће промовисати идеологију либералног капитализма: лова, сестро, лова!

Богатији су све богатији, а сиромашнији све сиромашнији. Девојка је изабрала победничку страну и сви они који је авансно осуђују, као лучоноше очувања нормалности, морали би да се запитају колико су лично допринели урушавању такозваних друштвених вредности. Није ли, уосталом, ресорни министар културе и информисања Владан Вукосављевић покушао да подигне устанак против ријалитија, али се његова побуна неславно завршила. Критикујући Жељка Митровића, убрзо је схватио где се крије суштинска политичка и медијска моћ, па се, после неколико размена увреда с власником Пинка, без подршке осталих колега и шефице Ане Брнабић, која је отворено стала на Жељкову страну, мудро повукао.

Схватио је да је боље да, уколико жели да остане у влади, илегално слуша „Травијату”. Жељко је, наиме, иронично констатовао да је министар добио излив опере у мозак, а премијерка је подсетила да је „Великог брата”, први ријалити у демократској Србији, емитовала продукција Драгана Ђиласа на Телевизији Б92. Било је, заправо, питање времена када ће се, са Сунцем демократије, појавити и орвеловски обриси на хоризонту. Црвени су се, током једнопартијске диктатуре, држали културе као пијани плота. Деци су пуштали „Опстанак” пре подне, а одраслима увече „Кино око”.

Али ко се данас сећа легендарног новинара и интелектуалца Драгана Бабића? Јунаци какве данас гледамо у ријалитијима, завршавали су у „Сивом дому”. Један од његових некадашњих становника власник је Хепи телевизије, што значи да је ресоцијализација била успешна. Мора да је Предраг Ранковић Пецони ипак гледао „Опстанак”, схвативши да је много боље постати лав, него антилопа и ту му треба одати признање. Због чега било шта замерати човеку јер је само схватио да је паметније бити последњи, него  први у ланцу исхране. То што се огромна већина људи осећају као антилопе, значи само једно: да су бубали, али нису схватили Дарвина!

Победници транзиције знају да друштво малобројне касте богатих и армије сиромашних, без средње класе, треба држати у стању масовне хипнозе. Ријалитији, отуда, нису наш изум, већ увозни идеолошки формат, с тим што су га наши медијски магнати усавршили, разумевајући боље од осталих у региону не само његову комерцијалну, већ и политичку вредност.

Да би гледаност порасла, а грађани остали анестезирани, Милијани је био неопходан момак. Ко би, међутим, залепио лице за екран, када би то био њен вршњак који вози трактор или је, далеко било, наставник ликовног. Зар да народ гледа губитнике сличне себи? За то им служи огледало, а не телевизије с националном фреквенцијом. Зато је на кастингу враголанки Милијани пронађен дечко – деда! Када је пакт склопљен, таблоиди су, гле чуда, изненада провалили сеоску романсу, данима је обрађивали и дорађивали, убацујући у игру несрећне родитеље, згрожене стрине, збланут комшилук. Господари ријалитија су свесни да гледаоцима треба пружити шок, баналност и простаклук. Ако успут падне крв, тим боље. Није ли, уосталом, Кристијан Голубовић био главна звезда „Фарме” на Пинку? Одатле је отишао у затвор. Спреман је, кô запета пушка да, чим одробија, једну ћелију замени другом. Ем ће зарадити, ем ће га, уместо чувара и другара, гледати читава нација!