Глобусари у средишту равне Земље

Кроз канале друштвених мрежа, светом су се раширили проповедници и поборници свакојаких квазитеорија, отпорни и на најочигледније противаргументе. Најегзотичнијима међу њима, који тврде да је Земља равна плоча, била је посвећена трибина Института за физику, одржана у четвртак увече пред дупке пуном Великом салом Студентског културног центра.

– Нисмо овде да бисмо исмевали равноземљаше, већ да видимо где су грешке у нама научницима. Како је могуће да у 21. веку и у свету и код нас расте број људи који верује да је Земља равна плоча, упркос огромном броју доказа да није тако – рекао је у уводном слову модератор Слободан Бубњевић, дајући „интонацију” учесницима трибине „Пут у средиште равне Земље”. У ову експедицију с њим су кренули астроном Станислав Милошевић с Математичког факултета, др Александар Бауцал са Одељена за психологију Филозофског факултета, директор Истраживачке станице „Петница” Вигор Мајић и др Марија Митровић Данкулов, руководилац Иновационог центра Института за физику. Све сами „глобусари”, што би рекли припадници равноземљашког табора, који, одлуком организатора, на позорници нису имали представника.

Понирући у мотиве због којих се неко сврстава уз псеудотеорију равне земље, др Бауцал је изнео став да је можда погрешна претпоставка да сви који промовишу равноземљашку космологију, или је пак шерују, лајкују и подупиру коментарима, заиста у њу и верују.

– Када промовишете било коју идеју, циљ може да буде формирање некакве заједнице око те идеје. Или пак стицање популарности и утицаја међу истомишљеницима и следбеницима. С друге стране, негирање општеприхваћених истина само по себи је забавна ствар. Увек су нове приче занимљивије, нарочито ако су радикално другачије – констатовао је Бауцал, уз опаску да научници имају обавезу да јавности помогну да се оријентише у набујалој шуми квазитеорија. Нарочито када оне могу да нанесу велику штету појединцима и заједници, попут пропагирања штетности вакцинисања деце.

Беда и сиромаштво воде у дезоријентисаност и идеална су подлога за развијање свакојаких сумњи и негирања. Такво стање подстиче људе да под упитник ставе све у шта су веровали, упозорио је Вигор Мајкић.

– Ипак, сматрам да је сумња драгоцена људска особина. Свакако да су неке скепсе претеране и неосноване, али и то је боље него прихватати здраво за готово сваку информацију. Све је у образовном систему. Ако имате добре уџбенике и наставнике који ће вас научити да слушате, гледате, експериментишете и полемишете, ви ћете здравим разумом доћи до слика које су блиске реалности. Чак и ако не отпутујете у свемир и одатле се својим очима уверите да је Земља округла – закључио је директор „Петнице”.

Током читаве трибине, као рефрен је понављана критика окошталог школског система, али и научне заједнице, самоизоловане у истраживачким кулама и ограђене ставом да је бесмислено доказивати очигледне ствари. Нису поштеђени ни медији. Они су се, како је рекао астроном Станислав Милошевић, готово у потпуности манули едукативне мисије, истовремено емитујући погрешну интерпретацију демократије. Једнако се третирају стручњаци и шарлатани, истина и лаж, чињенице и претпоставке, докази и веровања. У трци за гледаношћу, телевизије с националном фреквенцијом широм су отвориле врата ликовима и идејама који су обитавали у интернет резерватима.

А равноземљаши су у свему томе још и најбенигнији облик псеудонауке, лака мета која својом сенком од радара критике скрива много опасније форме неутемељене ревизије свега постојећег.

– Када седимо у кафани и у расправи неко каже како је Холокауст легитиман вид политичке борбе, ја ћу навести разлоге зашто се с тим не слажем и на томе ће се завршити. Проблем је кад медији ту тему поставе као супротстављање два равноправна става. У друштву попут нашег, с потпуним одсуством критичког мишљења, излагање човека који каже да је Холокауст океј може да има фаталне реперкусије. Дакле, није спорно да људи имају право да мисле различито. Али се пласман тих различитих мишљења мора сагледавати кроз призму могућих последица – истакао је Станислав Милошевић, дотакавши само средиште равне земље. Пред којим се не може бити равнодушан.