Европску унију на раскршћу

У свом писму грађанима Европе од 4. марта 2019, уочи избора за Европски парламент, Емануел Макрон се жали како га грађани, суочени са кризом и нарастањем популизма, питају: „Где је Европа и шта ради Европа?” Ово писмо није прво Макроново обраћање грађанима ЕУ, јер је у истом духу и са истим циљем одржао исцрпно предавање на Сорбони 21. септембра 2017. Иако је ЕУ и даље привлачна, Макрон признаје да брегзит на симболичан начин показује да постоје значајни економски и политички проблеми у ЕУ. Обнова Европе по Макрону је могућа јачањем слободе, заштите и прогреса. Он се чак залаже за стварање „институција” (агенције) за заштиту демократије на нивоу ЕУ, за заједничке граничне службе, заједничка правила одбране у сарадњи са НАТО-ом, за формирање Европског савета сигурности, Савета за иновације и напредне технологије ради подршке стратешким индустријама и „дигиталним џиновима”, за Европску банку за климатске промене, за буџет ЕУ, утврђивање боље трговинске политике. Он се снажно залаже за конвергенцију у оквиру ЕУ кроз јачање социјалне заштите радника, уједначавањем зарада у ЕУ и путем минималних зарада.

Ипак, нека важна питања у писму изостављена су због осетљивости. Макрон овде није покренуо важно питање реконструкције ЕУ са више концентричних кругова чланица ЕУ и са више брзина, те питања једногласности и вета, иако је очигледно да се, како он каже, ЕУ креће брзином мање успешних земаља. Такође су изостављена важна питања функционисања еврозоне, као и положај евра. На Сорбони је с правом рекао: „Једино еврозона са јаким евром може ЕУ обезбедити ослонац економске моћи”. Како то постићи, остало је нејасно, као што није поставио питање емисије евро-обвезница, јер је знао, како каже, да су „финансијски трансфери унутар ЕУ табу тема за Немачку”. Проблеми безбедности и одбрамбене моћи ЕУ или чланица ЕУ чине веома осетљиво питање, како унутар ЕУ, тако и изван ње. Данас се све оштрије поставља питање карактера и обима одбране ЕУ, и односа ЕУ и НАТО-а, као и то чији је НАТО и чије ће интересе штитити у све изгледнијем сукобу између САД и Кине. И како ће се земље ЕУ поставити према том сукобу. И да ли Русија представља суштинску опасност за ЕУ да би НАТО постојао и да би је НАТО бранио?

Ни Макронов говор на Сорбони, ни његово писмо грађанима ЕУ није изазвало живљу расправу у ЕУ. Али, стигло је реаговање од Немачке, односно лидерке ЦДУ Анегрет Крамп Каренбауер (АКК). Будући да је по жељи Ангеле Меркел АКК њена наследница, нормално је да је АКК веома уздржана у промени постојећег стања у ЕУ. Она каже: „Европа мора бити јача. Али одговор не може бити једноставан трансфер моћи са националног и локалног нивоа” (Велт ам зонтаг, 10 март 2019). Даље каже: „Европски централизам, европска над-држава, заједнички дуг ЕУ, европски социјални систем, минималне наднице – све је то лош приступ. Нова Европа не може бити утемељена без националних држава. Оне обезбеђују демократску легитимацију и оне формулишу и заједно обједињују њихове интересе на европском нивоу.”

Бетина Вестринг је у праву када каже да ни Меркелова, па ни АКК, никада нису излазиле са тим какву ЕУ желе и како да се дође до динамичне и хармоничне заједнице. Поготово је то тешко учинити данас, у време протекционизма, деглобализације и продора популизма и деснице свуда, па и у Европи. Немачки приоритети су слободно кретање робе, капитала и новца у ЕУ, сређено царинско подручје, стабилан евро, ослонац на Атлантски савез, што нижи трошкови бриселске администрације и што нижи други финансијски трансфери са националног на ниво ЕУ. Све што је у складу са тим Немачка ће подржати. И обрнуто.

Сигурно је да се данас ЕУ налази на раскршћу пред мајске изборе за Европски парламент. Ишчекивања и зебња у ЕУ говоре сами за себе. За сада ништа не указује на то да ће после мајских избора постати јача. Историјске, економске и политичке силнице вуку ЕУ на различите стране. Идеја и жеља Жака Делора да се дође до ЕУ као заједнице која подстиче „стварање конкуренције која стимулише, кооперације која јача и солидарности која уједињује” није сигурна перспектива. У ЕУ данас нема обједињујућих идеја, одважних државника, нити снага у изборном телу ЕУ које би обновиле Европу. Последњи покушај да се ЕУ постави на нове темеље учинила је велика група угледних државника и економиста окупљених око Бергруеновог института у студији „Будућа Европа – ка федералној унији” (Ж. Делор, Р. Мандел, М. Спенс, Џ. Стиглиц, Ф. Враницки, Г. Шредер, А. Вебер, Н. Рубини, Р. Проди, Ж. Писани-Фери, Н. Фергусон…). У тој студији они су изнели конзистентан предлог функционалне федерације ЕУ са законодавном и извршном влашћу, председником извршне власти и кабинетом министара, уз оштру селекцију области које би се решавале на нивоу ЕУ, те уз максималну аутономију националних влада у решавању осталих питања (јул 2013).

Данас смо много даље од такве ЕУ.

Доктор економских наука

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа