Досије активисткиње "грађанске деснице"

Слободана Милошевића упознала сам марта 1987. уочи 50. годишнице постојања најстаријег студентског листа у држави, за чију прославу ме је уредништво задужило. Одазвао се позиву издавача "Студента" да присуствује договору о обележавању јубилеја листа. Мрзовољно се руковао са нама из уредништва. Нико од младих уредника, понесених идејом плурализације друштва и државе, слутио није да ће тај човек у року од два месеца потпуно уништити новине београдских студента и окренути наглавце не само наше, него изменити животе толико других људи.

Забрана

Нетрпељивост о којој се до тада нагађало била је видљива следећих дана, када је на завршној прослави у СКЦ-у и на пријему у Удружењу новинара Србије по правилу један од двојице недостајао – или Милошевић или Павловић. За првомајске празнике издали смо двоброј, али нам главни и одговорни уредник Мирослав Вишић јавља да је "Студент" забрањен. Једва смо из штампарије спасли неколико примерака. С обзиром на то да се лист појавио тик уочи седме годишњице Брозове смрти, партијски цензори су насловницу на којој смо на црној подлози штампали глогов лист који је угризао вампир и "легендом" у којој је било објашњење "глога", протумачили као напад на Броза. Уистину је "Студент" засметао догматској фракцији градских и универзитетских партијаца због критичких текстова и сјајне сарадње са колегама из омладинске и студентске штампе из других делова државе.

Спорни број "Студента" анализирала је посебна радна група београдске комунистичке партије и закључила да су објављени "идејно-политички неприхватљиви садржаји", који кулминирају "нападом на Титову личност" и "вређањем Дана младости и Дана безбедности". У одбрану "Студента" устао је само тадашњи министар културе Бранислав Милошевић, али је без обзира на то наш главни и одговорни уредник смењен одлуком кадровика из Универзитетског комитета којим је дириговао клан Мирјане Марковић.

Солидарно са Вишићем, оставке је поднело уредништво "Студента" (са изузетком Луке Мичете), јер нисмо пристали на сарадњу са партијски октроисаним уредником Шиметом Чичковићем.

За нас, петоро уредника и десетину сталних сарадника "Студента", све то је био шок. Врата у другим новинама су нам била затворена. У тренутку приличног безнађа, октобра 1987, добијам позив листа мариборских студената да уређујем подлистак "Катедре" на четири стране а који би они штампали, и то на српском језику.

Није дуго трајало. Већ трећи број нам полиција одузима и одвози марицом. У том броју смо објавили интервју са Слободаном Селенићем који је прилично тачно предвидео нашу будућност речима: "Предстоји нам дуго труљење". Фебруара 1988. нам полиција поново одузима "Катедру" на Теразијама, а тада нам је уприличено и суђење у Палати правде јер смо у сатиричној рубрици Милошевићеву главу углавили на фреску "Бели Анђео" на Христовом гробу.

У следећем броју смо објавили карикатуру Миленка Михајловића на којој је Милошевић представљен као ктитор који на длану држи затвор. Број је поново заплењен у Београду а "Катедра" је због критичких чланака забрањена и у Словенији.

Србија је полако тонула у информативни мрак, а ја сам истраживала пар који је вукао конце чистки. Отишла сам у Пожаревац, пронашла Милошевићеве учитеље и школске другове, као и школски дневник; из рубрике "опажања о ученику" преписујем опажања о карактеру младог Милошевића, које је записао разредни Иван Печник: "Индивидуалне особине: интелигентан, брзо схвата, вредан у раду народне омладине Југославије, помаже пријатеље."

Због неистинитог коментара Радија Београд, у мени неки препознају издајника. Није било лако, иако све што се мени тада дешавало није ни близу страхотама које су уследиле другима и судбинама оних који су тешко страдали у рату. У Београду сам накратко изгубила станиште и била присиљена на "емиграцију" у Љубљану. Десет година касније, септембра 2001. у Служби безбедности (данас БИА) на подстицај једног колеге прочитала сам свој досије. Половина сваке стране била је нечитљива, пошто је уочи мог (телефоном заказаног) доласка "обрађена" фломастером.

Прислушкивање

Прочитала сам да сам од 4. септембра 1987. била предмет "претходне оперативне обраде", да је у мају 1988. одређено прислушкивање телефона (у стану мојих родитеља), да је детаљно анализирано како сам објавила текст у новосадском "Ставу" број 20, да не само да сам имала "реп" него и да је тај агент који ме је пратио "видео и аудио" документовао моју "непријатељску активност са позиција грађанске деснице".

Можда би могла да ме забавља чињеница да је у  стану мојих родитеља још негде нека "буба", јер само за то "техничко средство" у свом личном досијеу нисам нашла наредбу да га треба укинути, али ме растужује да сам, иако су имена била прецртана густим црним фломастером, наслутила који су ме београдски пријатељи – денунцирали.

Истина, ни у Словенији на тренутке није било много боље; 1993. сам се нашла пред лицем истражног судије због оптужног предлога Министарства одбране Словеније, које је од тужилаштва затражило прогон јер сам у "Младини" објавила како словеначка војна обавештајна служба уцењује бивше официре ЈНА, тражећи од њих да из Београда "набаве" компромитујуће документе.

Имала сам срећу да сам фебруара 1988. на скупу о људским правима упознала Милована Ђиласа. У тренутку када сам остала без станишта у Београду, било је лековито чути од њега да "увек треба радити по својој савести" без обзира на цену, а септембра 1991. је у разговору који смо водили јавно критиковао "ратну политику Србије". Иако је "на крају свог живота знао да ће то изазвати тешке реакције", није бежао од своје "одговорности да каже нешто против овог бесмисленог рата, који нико не може да добије, али који неко може да изгуби".

Садашњост показује да је Ђилас, који је за спознају о вредности плурализма у некадашњој Југославији и робијао, имао право, за разлику од учитеља Печника, који је погрешио. Да је Милошевић заиста "брзо схватао" и "помагао своје пријатеље" Србија данас не би била ту где јесте.