Река проширена због стадиона

Финале Лиге шампиона у фудбалу Манчестер јунајтед – Челзи (21. мај) играће се на московском стадиону Лужњики, једном од ретких на свету с пет звездица. Има елипсаст облик (на најдужем месту 301 м, а на најширем 240), игралиште му је дугачко105 м, а широко 68 и покривено је вештачком травом (прву утакмицу на таквој подлози одиграли су 2. јула 2002. Торпедо и Ростсељмаш) и може да се загрева.

Све гледаоце (84.745) од невремена штити највећа стреха на свету (широка 63,4 м, тешка 15.000 тона, држе је 72 челична стуба висока по 26 м) и за њену изградњу 1998. је утрошено 70 милиона долара. Семафор је велики екран на коме могу да се понављају најзанимљивији тренуци из игре.

Стадион и јесте грађен да служи за понос. Совјетска влада је 23. децембра 1954. донела одлуку о његовој изградњи, пројекат је урађен за 90 дана, изградња је почела у априлу 1955. и завршена за само 450 дана. Централни стадион „В. И. Лењин”, како је назван, свечано је отворен 31. јула 1956. за Прву спартакијаду народа СССР. Намена му је била трострука: да се на њему одржавају велика спортска такмичења, да се ту припремају совјетске репрезентације и да буде база за масовни спорт.

Изабрани су Лужњики, царство зеленила надомак престонице, али не и најпогодније место за градњу на окуци реке Москве, преко пута Лењинских (данас Воробјових) гора (надморска висина 220 м). На њима је био тек довршени Московски државни универзитет „Ломоносов” (грађен од 1949. до 1953) с којим је „спортски град” требало да чини целину.

Велика спортска арена (БСА), то јест стадион, у то време је примала 103.000 гледалаца, и у средишту је спортско-забавног парка распростртог на 180 хектара. Поред БСА су саграђени још Мала спортска арена за 15.600 гледалаца (касније покривена и претворена у дворану), Спортски дворац (хала спортова) са 17.500 места, Пливачки стадион са 13.200 места и још неки објекти (сада их је, укључујући и Универзалну спортску дворану „Дружба”, саграђену за Олимпијске игре 1980, око 140), који су омогућавали такмичења у 20 спортова – од атлетике до хокеја на леду.

У монументални изглед се није уклапала река Москва, која је на том месту била широка само 120 м. Због тога је проширена више него двоструко – на чак 250 м. Као обезбеђење од поплаве подигнут је кеј и то гранитни.

Тај спортски комплекс је градио цео Совјетски Савез, који је у то време показао да је спортска велесила (на међународној сцени његови спортисти су се појавили тек 1952. на Олимпијским играма у Хелсинкију). Грађевински материјал је стизао из Лењинграда и Јерменије, електроопрема и храстовина за клупице на трибинама из Украјине, намештај за канцеларије из Риге и Каунаса, стакло из Минска, електрокаблови из Подољска, тисовина из Иркутска...

Градилиште је морало да се рашчисти од старих грађевина, па је уклоњена и Троицка црква из XVII века. Пошто је тло било мочварно готово цела површина будућег Олимпијског комплекса „Лужњики” је издигнута, негде и десет метара, због чега је тамо побијено десет хиљада „кочева” од армираног бетона и насуто око три милиона кубних метара земље.

Необична архитектонска композиција (руководилац пројекта А. Власов) нарушена је савременим изгледом стрехе. Додуше, намеравано је да се за Олимпијске игре 1980. сагради купола над стадионом на коме су били свечано отварање и затварање. Да гледаоци тада не би киснули облаке је растеривала авијација.

Иако је стадион пројектован (тако да се сва места за гледаоце попуне за десет минута, а да се стадион испразни за шест на њему је 20. октобра 1982. дошло до велике несреће. Навијачи Спартака, који су изгубили наду да ће њихов тим у шеснаестини финала Купа Уефе да победи холандски Харлем, почели су да напуштају трибине, а када је пао гол нагрнули су да се врате. Настала је душегупка у којој је, по званичним подацима, изгубљено 66 живота, а по неким изворима готово 600.

Испод трибина су три спрата где су смештени спортски савези, музеј спорта, сале за тренинге, хотел са 150 места, медицински центар, биоскоп, ресторан, бифеи... Од Московског музичког мировног фестивала 1989. на стадиону се одржавају и концерти и слични културно-уметнички догађаји.

После распада СССР основано је Отворено акционарско друштво „Олимпијски комплекс Лужњики” (1992) и избрисано Лењиново име из назива. Било је то време велике финансијске кризе, а преживело се од закупа добијаног од бувље пијаце смештене око стадиона.

Боље дане је донела прослава 850-годишњице Москве (1997). Стадион је тако дотеран да је сврстан у оне с пет звездица, дакле најсавременији), па је 1999. био и домаћин финала Купа Уефе Парма – Марсеј (3:0). Иначе, прву фудбалску утакмицу су на њему одиграле на репрезентације Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике (РСФСР) и Кине (1:0) на његовом свечаном отварању 31. јула 1956.

-----------------------------------------------------------

Алеја славних спортиста Русије

Лужњики су симбол руског спорта. То је потврђено и отварањем Алеје славних спортиста Русије, коју ће красити споменици њеним највећим асовима. За сада тамо „станују” Николај Старостин, оснивач, играч и дугогодишњи „патријарх” Спартака, Лав Јашин из московског Динама, вероватно најчувенији голман на свету, Едуард Стрељцов, злосрећни Торпедов голгетер, и Иван Јаригин, двоструки олимпијски победник у рвању слободним стилом, једини из те велике четворке, који није био фудбалер.

-----------------------------------------------------------

Хрушчовљева омиљена говорница

Лужњики су постали то што јесу захваљујући Никити Хрушчову, у то време првом секретару Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза, у преводу – тада најмоћнијег човека СССР. Сматрао је да прва земља социјализма мора да има и спортске објекте какви доликују суперсили. Централни стадион „Лењин” је постао његова омиљена говорница, нарочито када се враћао из иностранства, а такође и позорница разних масовних социјалистичких културно-уметничких манифестација.