Reka proširena zbog stadiona

Finale Lige šampiona u fudbalu Mančester junajted – Čelzi (21. maj) igraće se na moskovskom stadionu Lužnjiki, jednom od retkih na svetu s pet zvezdica. Ima elipsast oblik (na najdužem mestu 301 m, a na najširem 240), igralište mu je dugačko105 m, a široko 68 i pokriveno je veštačkom travom (prvu utakmicu na takvoj podlozi odigrali su 2. jula 2002. Torpedo i Rostseljmaš) i može da se zagreva.

Sve gledaoce (84.745) od nevremena štiti najveća streha na svetu (široka 63,4 m, teška 15.000 tona, drže je 72 čelična stuba visoka po 26 m) i za njenu izgradnju 1998. je utrošeno 70 miliona dolara. Semafor je veliki ekran na kome mogu da se ponavljaju najzanimljiviji trenuci iz igre.

Stadion i jeste građen da služi za ponos. Sovjetska vlada je 23. decembra 1954. donela odluku o njegovoj izgradnji, projekat je urađen za 90 dana, izgradnja je počela u aprilu 1955. i završena za samo 450 dana. Centralni stadion „V. I. Lenjin”, kako je nazvan, svečano je otvoren 31. jula 1956. za Prvu spartakijadu naroda SSSR. Namena mu je bila trostruka: da se na njemu održavaju velika sportska takmičenja, da se tu pripremaju sovjetske reprezentacije i da bude baza za masovni sport.

Izabrani su Lužnjiki, carstvo zelenila nadomak prestonice, ali ne i najpogodnije mesto za gradnju na okuci reke Moskve, preko puta Lenjinskih (danas Vorobjovih) gora (nadmorska visina 220 m). Na njima je bio tek dovršeni Moskovski državni univerzitet „Lomonosov” (građen od 1949. do 1953) s kojim je „sportski grad” trebalo da čini celinu.

Velika sportska arena (BSA), to jest stadion, u to vreme je primala 103.000 gledalaca, i u središtu je sportsko-zabavnog parka rasprostrtog na 180 hektara. Pored BSA su sagrađeni još Mala sportska arena za 15.600 gledalaca (kasnije pokrivena i pretvorena u dvoranu), Sportski dvorac (hala sportova) sa 17.500 mesta, Plivački stadion sa 13.200 mesta i još neki objekti (sada ih je, uključujući i Univerzalnu sportsku dvoranu „Družba”, sagrađenu za Olimpijske igre 1980, oko 140), koji su omogućavali takmičenja u 20 sportova – od atletike do hokeja na ledu.

U monumentalni izgled se nije uklapala reka Moskva, koja je na tom mestu bila široka samo 120 m. Zbog toga je proširena više nego dvostruko – na čak 250 m. Kao obezbeđenje od poplave podignut je kej i to granitni.

Taj sportski kompleks je gradio ceo Sovjetski Savez, koji je u to vreme pokazao da je sportska velesila (na međunarodnoj sceni njegovi sportisti su se pojavili tek 1952. na Olimpijskim igrama u Helsinkiju). Građevinski materijal je stizao iz Lenjingrada i Jermenije, elektrooprema i hrastovina za klupice na tribinama iz Ukrajine, nameštaj za kancelarije iz Rige i Kaunasa, staklo iz Minska, elektrokablovi iz Podoljska, tisovina iz Irkutska...

Gradilište je moralo da se raščisti od starih građevina, pa je uklonjena i Troicka crkva iz XVII veka. Pošto je tlo bilo močvarno gotovo cela površina budućeg Olimpijskog kompleksa „Lužnjiki” je izdignuta, negde i deset metara, zbog čega je tamo pobijeno deset hiljada „kočeva” od armiranog betona i nasuto oko tri miliona kubnih metara zemlje.

Neobična arhitektonska kompozicija (rukovodilac projekta A. Vlasov) narušena je savremenim izgledom strehe. Doduše, nameravano je da se za Olimpijske igre 1980. sagradi kupola nad stadionom na kome su bili svečano otvaranje i zatvaranje. Da gledaoci tada ne bi kisnuli oblake je rasterivala avijacija.

Iako je stadion projektovan (tako da se sva mesta za gledaoce popune za deset minuta, a da se stadion isprazni za šest na njemu je 20. oktobra 1982. došlo do velike nesreće. Navijači Spartaka, koji su izgubili nadu da će njihov tim u šesnaestini finala Kupa Uefe da pobedi holandski Harlem, počeli su da napuštaju tribine, a kada je pao gol nagrnuli su da se vrate. Nastala je dušegupka u kojoj je, po zvaničnim podacima, izgubljeno 66 života, a po nekim izvorima gotovo 600.

Ispod tribina su tri sprata gde su smešteni sportski savezi, muzej sporta, sale za treninge, hotel sa 150 mesta, medicinski centar, bioskop, restoran, bifei... Od Moskovskog muzičkog mirovnog festivala 1989. na stadionu se održavaju i koncerti i slični kulturno-umetnički događaji.

Posle raspada SSSR osnovano je Otvoreno akcionarsko društvo „Olimpijski kompleks Lužnjiki” (1992) i izbrisano Lenjinovo ime iz naziva. Bilo je to vreme velike finansijske krize, a preživelo se od zakupa dobijanog od buvlje pijace smeštene oko stadiona.

Bolje dane je donela proslava 850-godišnjice Moskve (1997). Stadion je tako doteran da je svrstan u one s pet zvezdica, dakle najsavremeniji), pa je 1999. bio i domaćin finala Kupa Uefe Parma – Marsej (3:0). Inače, prvu fudbalsku utakmicu su na njemu odigrale na reprezentacije Ruske Sovjetske Federativne Socijalističke Republike (RSFSR) i Kine (1:0) na njegovom svečanom otvaranju 31. jula 1956.

-----------------------------------------------------------

Aleja slavnih sportista Rusije

Lužnjiki su simbol ruskog sporta. To je potvrđeno i otvaranjem Aleje slavnih sportista Rusije, koju će krasiti spomenici njenim najvećim asovima. Za sada tamo „stanuju” Nikolaj Starostin, osnivač, igrač i dugogodišnji „patrijarh” Spartaka, Lav Jašin iz moskovskog Dinama, verovatno najčuveniji golman na svetu, Eduard Streljcov, zlosrećni Torpedov golgeter, i Ivan Jarigin, dvostruki olimpijski pobednik u rvanju slobodnim stilom, jedini iz te velike četvorke, koji nije bio fudbaler.

-----------------------------------------------------------

Hruščovljeva omiljena govornica

Lužnjiki su postali to što jesu zahvaljujući Nikiti Hruščovu, u to vreme prvom sekretaru Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza, u prevodu – tada najmoćnijeg čoveka SSSR. Smatrao je da prva zemlja socijalizma mora da ima i sportske objekte kakvi dolikuju supersili. Centralni stadion „Lenjin” je postao njegova omiljena govornica, naročito kada se vraćao iz inostranstva, a takođe i pozornica raznih masovnih socijalističkih kulturno-umetničkih manifestacija.