Рушење кулиса државе

Однос владајуће партије и опозиције поприма форме ратовања, при чему обе стране регрутују војске на две стране фронта. „Ничија земља”, која би требало да буде терен нагодби, компромиса и слободног кретања, готово да не постоји.

Раст нетолеранције је директна последица поларизација у времену подела у којем живимо. Глобално, не само локално, али то је слаба утеха.

Сваке недеље направи се толико фаулова да је и педантном статистичару тешко да их забележи. Обесмишљавање свега. Од Института у Винчи, преко Музеја Николе Тесле до Алеје заслужних грађана.

Бахатост са врха капиларно се шири наниже. Док страначки „диспечери” милионе упућују на колосек корупције, остављено нам је да се гложимо око локалних Јутка-кметова који су се намножили по Србији.

У Алексинцу напредњачка власт за луксузно уређење 150 метара шеталишта у центру намерава да потроши 1,9 милиона евра, док је периферија у инфраструктурном хаосу. Један таблоид слику албанске заставе из Скопља намерно поставља у Нови Сад да би противнике власти у дану комеморације бомбардовања приказао као издајнике. Нека ситна шефица у суду у Београду на „Твитеру” поручује: „Ј...ћ..о вас бар још четири године”. Количина псовања, мржње, па и позива на убиства на „Фејсбуку” је поражавајућа.

Видели вешала, па посекли све дрвеће, могла би да буде опора дијагноза стања после демонстрација против власти на којима се појавила претећа макета вешала, после чега је уследила сеча дрвећа по Калемегдану ради подизања инсталација за гондолу.

Шеф државе за то време прима диригована питања на конференцијама за штампу или слуша похвале једне директорке неког центра за напредњачке студије. Одбија сваку помисао на дијалог са опозицијом, као да она потиче из неке друге галаксије, а не из земље чији је председник.

Док се граде Потемкинова села демократије, непримереним потезима руше се кулисе државе. Њен шеф ривале назива „фашистима” са „психопатским поривима” и „лоповским тајкунима” – при чему прво свакако не одговара истини, а друго би власт, уз судство које има на својој страни, требало да докаже, да има доказе. Председник се љути кад му узврате оптужбама о „диктатури”, што такође не одговара правом стању, али доприноси општем загађењу.

Нетрпељивост се не побеђује нетрпељивошћу. Политички живот непрестано се примитивизује. Тако се од недовршене државе неће направити слободно демократско друштво.

Коме је пало на памет да на улице Београда упути камионет са мегафоном из којег, уместо порука „Купујемо шерпе и лонце, старе шпорете, бојлере и гвожђе”, по асфалту грме поруке о „фашистима и тајкунима”? Покретни парламент је нова инвенција. Разглас на четири точка постаје замена за озбиљне политичке дебате, ТВ дуеле и аргументоване расправе.

Општој девастацији допринео је и патријарх Српске православне цркве Иринеј, ко зна који пут рушећи секуларну државу и отворено се мешајући у унутрашњу политику. Рекао је да „ово што се дешава на улицама Србије” није добро и да даје ветар у леђа „нашим непријатељима”. Каква колосална злоупотреба која, притом, збуњује вернике који не подржавају власт.

Настављају се опасна поларизација и тврдоглава иритација јавности, или барем оног њеног дела који није спреман да равнодушно посматра како се у корену спречава стварање демократске државе.

Фокусна тачка расправа постао је РТС. Слобода медија је један од кључних стубова слободног друштва. Кроз Јавни сервис преламају се колико суштинска питања организовања земље, толико и приземне агресивности.

Читао сам писмо струковног синдиката РТС-а челницима те куће и генералном директору у коме се позива на одредбе о поштовању професионалних стандарда и кодекса: „Свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештен о питањима од јавног значаја и средства јавног обавештавања су дужна да то поштују.”

Писмо тих „двоструко понижених људи” – професионално и материјално – круна је на колекцији незадовољства радом Јавног сервиса. Таква ситуација отвара прилику која би могла да има лековито дејство за ово оболело друштво. Зашто кура не би почела од РТС-а? Александар Вучић је у више наврата отворено испољавао незадовољство према „жутој” телевизији и понављао да његов СНС тамо није поставио (сем генералног директора који је позван) ниједног уредника. Саопштио је да је приправан да се отвори дијалог о РТС-у. Јавни сервис још жешће критикује опозиција, па испада да је РТС јединствена тачка окупљања српског незадовољства.

Зашто се онда не покрене дебата о томе шта радити са РТС-ом – без посебног осврта на генералног директора, који је једва измолио последње недеље на функцији? Дебата, а не диктирање услова и имена. Зашто се, ако деле незадовољство, власт и опозиција не договоре и омогуће да Јавни сервис заиста постане јавно добро, да њиме управљају професионалци којима је информација преча од поданичког коментара или прећуткивања?

РТС би могао да постане полазна тачка како би се из српског новинарства одстранила она изрека да новинари нису криви за оно што су објавили, већ за оно што нису објавили. Елиминација светих крава на месту на којем се то највише очекује – Јавном сервису – могла би да отвори пут прочишћавању медијског простора притиснутог лакејством, обманама, лажним вестима и уверљивим одсуством професионализма.

Одбрана права на објективну информисаност мора да буде саставни део одбране (или стварања) демократске државе. После би много тога било лакше, укључујући и фер изборе.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа