Дрога пуни затворе

Готово четвртина осуђеника у српским затворима су трговци дрогом, а једна петина робија због тешке крађе. За разбојништво је осуђено 11 одсто затвореника. Убиство и тешко убиство деле четврто место, заједно са крађом. Због ова три кривична дела иза решетака се налази по пет одсто од укупно осам хиљада осуђеника у Србији. Казну због насиља у породици издржава четири одсто укупне затворске популације. Тек по два процента чине они који су осуђени због силовања, преваре и тешког дела против безбедности јавног саобраћаја.

То су подаци Управе за извршење кривичних санкција о структури кривичних дела осуђеника до 31. децембра 2018. године.

Тачан број осуђеника на овај дан био је 7.921, речено је за „Политику” у Министарству правде. Од тог броја, њих 86 осуђено је на најтежу казну по нашем закону – 40 година затвора. У процентима, то је само један одсто свих осуђеника. Казну од 30 до 40 година издржава 46 осуђеника.

Нема података о казненој политици за свако кривично дело, јер се таква статистика не води. Ипак, постоје систематизовани подаци о дужини изречених казни, које су груписане по распонима.

Највећи број осуђеничке популације (24 одсто) издржава казну од три до пет година затвора (1.908 затвореника), а следе их са 20 процената они којима је суд изрекао казну између пет и десет година затвора (1.606 осуђеника). На трећем месту, са 14 процената, заступљени су осуђеници на две до три године (1.080). Са годину до две затвора има 12 одсто или 936 осуђеника. Све остале категорије заузимају мање од девет одсто укупног броја оних који живе иза затворских зидина.

– Ови подаци повезани су са врстама кривичних дела која се најчешће чине, али и са казненом политиком, како самог правосуђа тако и законодавца. Када је реч о имовинским кривичним делима, крађама и тешким крађама, она се по правилу најчешће врше и имају велики број повратника – каже др Милан Шкулић, професор Правног факултета у Београду.

Највећу пажњу привлачи податак да је 24 одсто осуђеника за кривично дело неовлашћене производње и трговине дрогом.

– Дела повезана са наркотицима су, нажалост, веома честа у пракси, а код овог кривичног дела треба имати у виду и забрану ублажавања казне испод законског минимума од три године затвора. Осим тога, код нас је од почетка двехиљадитих година инкриминисано и поседовање дроге за своје потребе, где је могућа и условна осуда, али ако је реч о повратницима, а већина наркомана се враћа свом пороку, онда и они често пре или касније заврше у затвору – каже професор Шкулић.

За трговину дрогом прописана је казна од три до 12 година затвора, а професор Шкулић сматра да тако висок минимум санкције не омогућава правилно степеновање приликом одмеравања казне, с обзиром на врсту и количину дроге. Јер, за 25 грама марихуане мора се добити најмање три године затвора, исто као и за друге врсте дроге и веће количине. Зато се поставља питање, каже, професор, који је онда максимум казне оправдан за пет тона кокаина или хероина.

Поседовање дроге за „сопствено уживање” код нас деценијама није било прописано као кривично дело јер се сматрало да су наркомани болесници које треба лечити а не кажњавати.

– Касније је преовладао став о томе да и само поседовање дроге треба да буде кривично дело да би се тиме превазишао један практичан доказни проблем у пракси. Наиме, дешавало се да се морало доказивати да су дилери поседовали дрогу ради пуштања у промет, јер су они тврдили да је то за њихове потребе. Са друге стране, овакво законско решење доводи до великог броја наркомана у затворима, што је онда скопчано и са другим проблемима попут болести у казненим установама, као што су хепатитис и сида. Поред тога, сви показатељи говоре да, без обзира на све контроле, дроге има и у затворима – наглашава др Шкулић.

Кад је реч о проценту људи који су осуђени због убиства, то су тешка кривична дела која упадају у очи јавности, али њихови извршиоци нису они који доминирају у затворској популацији, примећује наш саговорник.

– Разбојништво је дело за које особе које се баве криминалом с правом сматрају да је најтеже кривично дело са становишта криминалне енергије и потенцијала учиниоца. Реч је о делу које у себи спаја два елемента – користољубље и насиље. То је спој принуде, силе, претње и крађе. Учиниоци овог сложеног кривичног дела имају изузетан криминални потенцијал, па разбојници по правилу завршавају у затворима. Разбојништво је доживело процват још деведесетих година прошлог века, а и сада бележи знатан број у стопи кривичних дела, због околности у којима живимо – закључује др Милан Шкулић.

Некада је убиство приликом разбојништва било инкриминисано као „тешки случај разбојништва”, за који се могла изрећи смртна казна, исто као и за друга убиства. Од 2006. године овај злочин је у нашем Кривичном законику квалификован као тешко убиство, са казном од 30 до 40 година затвора.