Живот у зачараном лимбу

Стојан је младић који живи и ради у Београду и чини се да води сасвим обичан живот. Он је главни јунак изврсног получасовног документарног филма „Једини” Николе Полића, Лозничанина родом а апсолвента на катедри за филмску и телевизијску режију на Факултету драмских уметности у Београду. 

 У Полићевом опусу већ су се нашли и награђивани филмови : „Невидљиве” снимљен када је имао свега 17 година, „Зид”, „Кинооператер 2063”, „Могу сам”, а сада и филм „Једини” који је светску премијеру имао на прошлогодишњем Сарајевском фестивалу. На 66. Мартовском фестивалу, где се такмичи у оквиру документарних филмова до 50 минута, Полићев „Једини”  се издвојио због неуобичајене употребе финог и чистог филмског језика, игре светлости и сенки у документаристичкој форми и због начина на који је приказао свет тишине као свет у којем су речи сувишне, јер може комуницирати само искреним емоцијама.

 Из минута у минут аутор нас води кроз Стојанову (Симић) свакодневицу: пут до кројачнице у којој ради, паузе за ужину, чишћење и спремање фабричке кантине, да би затим уследило нешто неочекивано. Стојан у своје слободно време, заједно са групом пријатеља (Дарко Николић, Теодора Баљак, Војислав Ђорђевић, Есма Хаџи), уточиште од свакодневице проналази на необичном месту. На подијуму за модеран балет где на светлост дана излази несвакидашња Стојанова уметничко-кореографска креативност и сво плесно умеће његових другара.

 Тај плес тишине истовремено демонстрира немоћ због физичких ограничења, али и невероватну снагу воље да се она превазиђе. Јунак Полићевог филма је глувонем. Такви су и чланови његове плесне трупе. Али, њихова уметност и чује и говори гласно уместо њих.

 Свеукупном уметничком доживљају који са собом носи филм „Једини“ Николе Полића као сценаристе редитеља и продуцента, доприносе су дали директор фотографије Игор Лазић, монтажерка Бранка Павловић, дизајнер звука Филип Веркић и композиторка Јања Лончар.

 Јања Лончар је заједнички именитељ  филмова „Једини” и „Доћи ће жути људи са истока и пиће воду с Мораве” Тање Брзаковић, за који је такође компоновала оригиналну музику. И то ону, са кинеским призвуком, за шта заслужује похвале. Овај дугометражни документарни филм Брзаковићеве, приказан иначе премијерно на прошлогодишњем Белдоксу, са насловом „отргнутим” из Креманског пророчанства, говори о различитим структурама људи – о „нашим домаћим” Кинезима који живе изолован живот. Упркос многим годинама проведеним у нашој средини они су као у каквом лимбу, ни ту ни тамо, растрзани између својих амбиција и снова за бољом егзистенцијом и немогућности да се асимилују у Србији.

 Брзаковићева нуди један велики групни портрет београдских Кинеза- миграната. Ту је један млади брачни пар, радник у тржном центру, породица пољопривредника, жене које рекреативно плешу на тротоарима, баш као што то виђамо у филмовима о Кини... И све их портретише у три, за Србију историјска дана. У та три дана прве посете кинеског председника Си Ђинпинга и решавања судбине смедеревске железаре, док се распростире црвени тепих, а са малих екрана чују поздравни говори и политичке поруке важне за обе пријатељске земље, филмска ауторка широм отворених очију снима своје јунаке, како неометени овим догађајем раде своје свакодневне послове. За мале паре, и за своје локалне кинеске шефове.

 Занимљив филм, са врло добрим дизајном звука (Милош Дробњаковић) и доприносима сниматељке Александрије Ајдуковић. Тања Брзаковић је осим за режију заслужна и за монтажу и само снимање звука. Она је филмом „Доћи ће жути људи са истока и пиће воду с Мораве” само још једном потврдила и свој таленат и своје умеће, уочено још и у њеним филмовима „Важно је да си ту” (део омнибуса „Раскршћа”), „Тренутак“, „Round Midnight”, „Јеленин свет” и „Јовица и његови зуби”...

  Овогодишњи, 66. Мартовски фестивал завршава се вечерас свечаном церемонијом доделе награда у свим такмичарским категоријама и пројекцијом средње метражног белгијског анимираног филма „Тај велики колач” Марка Џејмса Роелса и Еме де Сваф који живе и стварају у Антверпену.