Линија уметности и живота

Дугометражни документарни филм (95 минута) „Линија живота“ о сликару Милошу Бајићу, тачније његовој личној и уметничкој биографији кроз коју се прелама и једно од најбитнијих раздобља 20. века – Други светски рат, отвориће предстојећи Белдокс фестивал 8. маја у Комбанк дворани. Филм је режирао Дарко Бајић, син Милоша Бајића.

Милош Бајић (1915–1995) завршио је прву годину Уметничке школе у Београду у класи Бете Вукановић. Почетком 1941. ступио је у Ваљевски партизански одред, а 1942. је ухапшен и одведен у логор Бањица. Убрзо је транспортован у Маутхаузен уз пратећу документацију на којој је писало „повратак непожељан”.

Након ослобођења наставио је студије на Академији ликовних уметности у Београду где убрзо постаје професор. Био је члан група Самостални и Децембарске групе за чији рад се везује отпор владајућем соцреализму у сликарству. Милош Бајић био је први апстрактни сликар у својој генерацији.

Дарко Бајић (Фото А. Васиљевић)

– Дуго сам размишљао како да снимим овај филм. Свестан сам да филмови о уметницима могу да буду сувопарни. Ја сам пре свега желео да направим филм о свом оцу. Размишљао сам како ме је његова линија цртежа и судбине довела у позицију уметника и редитеља. Да ли је нагон за преживљавањем једнак нагону за стваралаштвом? Да ли је то бег од стварности или једина стварност која опстаје у човековој души?

Милош је често говорио „да је човеково стваралаштво и траг који оставља у времену највреднији део људске цивилизације”. Филм показује мој лични однос према Милошу, оцу и уметнику који је стварао дубоко промишљена дела која су постала и добар путоказ онима који долазе – каже редитељ Дарко Бајић.

Прича почиње од доласка Милоша Бајића у логор Маутхаузен где је сликар правио прве цртеже у страху да не буде откривен и стрељан. Тако је настала његова сликарска линија која је бележила све што је видео и доживео у тим стравичним злочинима, а цртање је истовремено оплемењивало његов живот и давало му снагу да настави даље.

Цртеже је крио у празној боци за гашење пожара. Серија цртежа Маутхаузен остала је не само као индивидуално сведочанство о мукама затвореника већ и као доказ који је користио на суђењу одбеглим нацистима много година касније.

Док је цртао стражу су му чували његови логорски другари. Као да им је то давало снагу да преживе.

– Душу овом документарцу даје потресна прича логораша Љубомира Зечевића, дугогодишњег директора Телевизије Београд, и једног од татиних пријатеља који су му чували стражу у логору. Они су желели да овековече траг злочина, али и да оставе свој траг. Под претњом смрти они су сакривали и чували цртеже. Та жеља да нешто оставе за собом и да преживе створила је од њих борце и људе који ће успети да остваре своје снове. У концентрационим логорима у Другом светском рату убијено је једанаест милиона људи. Једанаест милиона није остварило свој животни сан. Гледајући овај филм присуствујемо животном сну који је остварио Милош кроз сликарство, породицу, пријатеље... – каже Дарко Бајић, напомињући да је у Маутхаузену његов отац нацртао више од 150 цртежа који су до данас сачувани.

У Београду 1967. године на изложби слика посвећених Маутхаузену били су приказани и ови оригинални цртежи.

– Тада сам се први пут суочио са његовом судбином логораша. Још као клинца Милош ме је научио да снимам аматерском камером супер осам. Имао сам 17 година и решио сам да снимам свој први филм управо у Маутхаузену. Отац и ја смо отишли заједно, он је причао, а ја сам снимао. Био је то пут који ћу памтити целог живота. Деценијама касније моја ћерка Дарја Бајић-Божовић, продуцент, дошла је на идеју да снимимо филм о њеном деди. Тако смо после три деценије отишли на пут у Маутхаузен и тамо снимили „Линију живота” – каже редитељ.

Филм „Линија живота” је, по Бајићевим речима, експеримент који покушава да елементе филмског језика обогати непредвидивим и савршеним линијама сликарства Милоша Бајића. Ово је филм о духу једног времена, о њеним дометима и понорима које је уметник зауставио на својим платнима.

У мом сећању остали су његова неухватљивост, енергија, смео истраживачки дух, осмех и мисао „Немам никаквих предрасуда, нити хоћу да се суздржавам у радозналости, да спутавам оквирима, предубеђењима. Осећам сутрашњицу која ће бити ослобођена свега тога”.