Скривена жеља за осветом

Морам да признам да што више мислим да познајем и разумем политички живот у Србији, то се више изненадим кад схватим да знам, у ствари, много мање. Људи ме стално питају и овде у Америци и у Србији „шта ће да се деси”, а ја у последње време одговарам да „стварно не знам.”Ево само неколико ствари које ме збуњују и питања на које бих волео да имам одговоре:

– Зашто су били потребни ови последњи избори?Чак и ако влада буде формирана без иједне политичке странке из претходне владе, то реално неће променити ништа. Србија ће и даље бити оштро подељена и влада неће имати јасан мандат ни суштински консензус за било коју важну политичку одлуку. Што је још важније, без обзира на то ко буде формирао владу, један велики сегмент становништва осећаће се као да им је глас одузет.

– Ако би коалиција са радикалима представљала повратак у прошлост, шта је онда коалиција са социјалистима? Знам да је Милошевић мртав, али многи и у Београду и у Вашингтону желе да га одрже у животу, било даизазову страх (да би добили изборе), било као изговор за своје поступке (као што је признање независног Косова). Затим,и Шешељ је у Хагу и, што је још важније, отишао је добровољно. Зар се то нигде не рачуна?

– Ако је могућ компромис око ССП да бисе формирала влада са социјалистима, зашто није био могућ са ДС-ом да се сачува претходна влада?

– Ако је 38 одсто гласова израз „воље грађана”, шта је оних преосталих 62 одсто?

– Да ли је заиста могуће да СПС озбиљно размишља о формирању владе са мини ДОС-ом, упркос чињеници да су те странке изручиле Милошевића Хагу, где је „мучки убијен”?

– Да ли било ко у ЕУ сада заиста верује да је одлука великог броја њихових влада да признају независно Косово допринела већој стабилности у Србији? На Балкану? У Европи?

Тешко је отети се закључку да се политика у Србији и даље врти око моћи, а не око било каквих озбиљних принципа и вредности. Чињеница да није много другачије ни у Америци и другим деловима света слаба је утеха. За Србију је опасна та цинична манипулација страховима, надама и предрасудама бирача. Имајући на уму изјаве које је већина политичара давала последњих дана, логично је закључити да су симплицистички повезали својестранкеи интересе Србије. У основи тога је: „Оно што је добро за мене, добро је и за моју странку и за Србију” или, другим речима, „Ако одбацујете мене, одбацујете Србију”. Проблем са овом врстом става је у томе што он не само да ставља партијске лидере и њихове странке на исти ниво важности са државом, већ заправо наговештава да је држава мање важна од њих. У суштини, они су држава и државу вреди сачувати само ако они буду сачувани.

Иза свега се крије нешто прећутано, али врло опасно, а то је да ако ови политичари не добију оно што желе и што верују да им припада, онда Србија заслужује оно што ће јој се десити. То је та скривена жеља за осветом кроз великепроблеме, економске тешкоће и неуспехе на свим нивоима. Ако се та жеља не заузда, она би у најбољем случају могла да продужимуке Србијикоја тежи да оствари економску и политичку стабилност, а у најгорем случају да наведе поједине политичаре да се поведу за принципом да циљ оправдава средства и да имају моралну обавезу да „спасу” Србију чак и ако буду морали да се служе недемократским средствима.

Тиме би се поништио главниуспех крхке демократије у Србији, а то је да су до сада сви политички конфликти послемилошевићевске ере решавани унутар државних институција и у духу устава и по слову закона. Србија може без иједног данашњег политичара, али не може без закона и зато су одговори на постављена питања заиста важни.