Лепи живот богу иза леђа

Сваки град са више од петнаестак хиљада житеља неизоставно има и центар и периферију. По томе се лако може закључити да те одреднице баш и немају много везе са „километражом”, већ са доступношћу садржаја које градови нуде, комуналним приликама или чешће неприликама, социјалним миљеом, улудо изгубљеним временом и – стањем духа. Овоме би се могло додати и стање на банковном рачуну, јер су станови у центру често значајно скупљи него слични, а удаљенији.

Ако се некоме учини да је живот у центру истоветан животарењу на периферији, у приградском насељу, лако га је разуверити!

Ствар статуса

Најбољи пример је случај Београда, у којем се број житеља вишеструко увећао за само седам деценија. У међувремену, урбани део престонице је нарастао и катастарски, па званично покрива површину од 360 квадратних километара, мада је и већи, јер има и насеља која самују по лединама изван града, такорећи у беспућу, па се једно од њих и зове тако – Ледине.

У оној суровој шали да се краће путује међуградским аутобусом од Београда до Љига него градским до Лабудовог брда, последњег од насеља у низу дуж Ибарске магистрале, има и збиље! Јер, оно је од центра даље него Панчево, банатска варош у комшилуку. Због тих огромних раздаљина, нека периферијска насеља – уз школе, библиотеке, продавнице, цркве, кафане и домове здравља, имају чак и – сопствена гробља!

Да ли се ико запитао како се одређује шта је центар, а шта периферија? Некада је то било много лакше, јер престоница има такозвани „круг двојке”, простор омеђен једном од најстаријих градских трамвајских линија, па је све изван тог атара проглашавано за приградско.

С временом, како је град растао, многе негдашње периферије губиле су тај статус и постајале „бивше”. Никада међу Београђанима није спроведена анкета на тему где би ко волео да живи, у ком кварту би најрадије провели младост и где би дочекали старост? Одговор се не зна, али се слути. Сасвим је извесно да би се већина њих определила за Дорћол, Неимар, Сењак, Дедиње, Савамалу или Професорску колонију. Ко познаје урбану историју метрополе, лако може да закључи да су сви ти квартови доскора били ближа или даља периферија! Исконски „сукоб” центра и периферије уочен је одавно, још у време када је Бранко Пешић био градоначелник Београда. Тада је смишљена прилично чудна идеја о такозваној полицентричности, о изградњи више локалних центара, који би околним станарима нудили исто што и онај стари, градски, па и више.

Ваљда је једино Баново брдо добило центар по мери својих житеља, а као резултат „иницијативе” Живорада Михајловића, Жике Муштикле, јер је са својом стамбеном задругом (која се бавила и грађевинарством) Пожешку, централну улицу тог кварта, претворио у градски елдорадо са свим важним садржајима, а одскора и са позориштем... Али и у београдски „Вол стрит” са експозитурама ваљда свих банака које послују у Србији. Не зна им се број, јер док се преброје, већ никне нека нова!

Баново брдо, кварт општине Чукарица, која је тек 1911. године престала да буде периферија Жаркова, „село надомак Београда” из злобних укрштеница, кад је после упорних мољакања краљевским указом припојено престоници да јој, ево и данас, буде далеко. Богу иза леђа.

Иако би се житељи Палилуле заклели да им је средиште код Палилулске пијаце и зграде општинске управе, центар је мало даље и много је старији. Освануо је код раскршћа Булевара деспота Стефана и Цвијићеве, уз саму обалу данас непостојећег Славујевог потока (Булбулдера), где је господар Јеврем по вољи свог брата књаза Милоша још средином претпрошлог столећа населио првих четрдесетак породица из Савамале. Шта би тек на то рекли житељи Борче или Котежа, па и Крњаче: они су на Палилули, и они би у центар који год да је иако су се таквим жељама испречили онолики Дунав и Панчевачки мост.

У бању градским бусом

Ако ико зна где је нови центар Вождовца или Раковице, частим туру. Сви покушаји да се тамо устроје неславно су се завршили.

Младеновац има индустрију, бању и старачки дом, док у Гроцкој пеку најбољу кајсијевачу и кувају ненадмашну рибљу чорбу, па нипошто нису за багателисање. О Сопоту и Барајеву се не зна много, па се ове две приградске варошице најчешће „рекламирају” лепим окружењем и спокојем. А, и они су нам све потребнији.

Земун: град у граду

Земун (Фото Р. Крстинић)

Земун је свој центар имао и пре припајања престоници 1934. године, тако да је остао засебан, друкчији – као град у граду. Локални центар по замисли пројектаната први је добио Нови Београд у доба градоначелника Бранка Пешића – највећа београдска „спаваоница”, изградњом данас већ увелико заборављене „Фонтане”. Само, та градска општина, која је после престонице и Приштине, трећи „град” у Србији по броју становника, расла је брже него што се очекивало, па тај „мини-центар” није добио улогу која му је намењена, али су зато никли други, непланирани, по расутим новобеоградским блоковима.

У Лазаревац по велику плату

Ако се већ мора на периферију, најпримамљивији је Лазаревац. Реч је о приградској општини, заправо о граду који је као и Земун тек доцније припојен престоници, али са просечним платама које значајно премашују оне у господском центру. Као и у Обреновцу. У атару Лазаревца се налазе они пусти површински копови са ћумуром, а крај Обреновца термоелектрана која га троши. На све то, имају свега што би се могло пожелети. Мало је чађаво, али исплати се, а и приградски саобраћај је редовнији него градски. Због тога имају и највише запослених који не презају да путују на посао и из удаљенијих градова и села.